Piše: Nenad Nicović
-Iz Kruševca su nam stizale samo pretnje i uvrede – odgovorio je kratko i jasno Čeda Petrović na moje pitanje: Zašto se Čkalja naljutio na rodni grad. Bilo je to pre 19 godina, kada sam imao priliku da uradim intervju sa njim, na otvaranju spomen ploče, koju su žitelji Balšićeve ulice tada postavili ispred kuće u kojoj je Čkalja rođen.
Ni danas, kada obeležavamo stogodišnjicu rođenja najpoznatijeg i najpopularnijeg Kruševljanina, ne možemo da se otmemo tom ukusu gorčine koji se oseti kad se spomene ime Miodraga Petrovića Čkalje. Dok neki smatraju da je njegov odnos prema rodnom gradu bio isuviše strog i prenaglašen, drugi se solidarišu s njegovim nezadovoljstvom i pokušavaju da pronađu put pomirenja. Realnost nam jasno ukazuje na činjenicu: Odnos grada Kruševca prema umetniku koji je decenijama zabavljao ljude od Triglava do Đevđelije, i danas jednako voljen i popularan u regionu, i danas je poprilično nedefinisan.
Sve ovo vratilo me je 19 godina u prošlost, kada su žitelji Balšićeve ulice postavili spomen-ploču ispred kuće u kojoj je rođen Čkalja. Iskoristio sam tada priliku da uradim intervju sa njegovim sinom Čedomirom koji mi je otkrio da je Čkalja kao gimnazijalac pripadao Ljotićevoj omladini. Naravno, ne iz političkih tazloga.
– Kao i u svakom ratnom vremenu, narod je pratila glad. On je odlazio na predavanja jer su tamo dobijali porciju hrane. Za organizovanje tribina kao nagradu bi dobili paket brašna, šećera, masti… Moj otac je imao majku, dve sestre i brata. Trebalo ih je nahraniti, i najmanje što ga je interesovalo bila je politika – ispričao je tada Čeda.
Na žalost njegovo angažovanje tokom rata, u borbi za golu egzistenciju, nisu mu oprostile posleratne vlasti, pa je često bio suočen sa bojkotom, uvredama i poniženjima.
– Kada je bio nominovan za Okrobarsku nagradu Kruševca, njegova koleginica Ksenija Jovanović, koja je bila član žirija, stopirala je takvu mogućnost ocenivši da “ne zaslužuje jer je partijski nepodoban”. Lično sam bio svedok kad je u godini jubileja, “Šest vekova grada Kruševca”, na poziv Skupštine grada došao da mu uruče plaketu i zlatnik. Kada je došao red na njega, tadašnji predsednik opštine Radomir Mićić gurnu mu je zlatnik kažiprstom poput klikera. Tata se zahvalio, ustao i napustio salu. Bili su to udarci koji su ga slomili i zauvek oterali – prisećao se Čedomir tokom našeg tadašnjeg razgovora.
I tako, dok gledamo komedije kojima nas Čkalja i danas uveseljava, na momente osetimo i saosećajnost s patnjom koju je taj čovek proživljavao celog svog života, pa i u poznoj starosti kao protivnik Miloševićevog režima. Istoričari stalno napominju da je neophodno da se uspostavi određena vremenska distanca, da bi neku ličnost, događaj ili društvene prilike mogli realno sagledati.
Možda upravo tu leži odgovor za sva pitanja i nedoumice vezane za odnos Kruševca prema Čkalji. Prošlo je tek 100 godina.
