Proganjao me je osećaj krivice kada sam ostarelu majku smestila u Dom za stare. Onda sam, prilikom jedne posete zatekla moju Radmilu kako se smeje sa svojim novim prijateljicama. Lepo obučene i diskretno našminkane, pripremale su se sa neku zabavu. Delovalo je da sam višak u tom trenutku. Iako bi me u svim drugim okolnostima to rastužilo, ovoga puta sam se tome obradovala- svedočenje je naše sugrađanke Milice, čija je majka poslednjih desetak godina života, ispostaviće se srećnih, provela u Domu za stare.
Kako je Milica dete iz manje sredine u kojoj još uvek dominira mišljenje da je odvesti roditelja u dom velika sramota, utoliko je i njena „bruka“ bila veća. Teško se sa tim nosila, ali je olakšavajuća okolnost bila to što je odlazak u Dom za stare bio ideja majke koja je bila svesna da više ne može sama da brine o sebi, a da Milica ima zahtevan posao, decu i mnogo obaveza u domaćinstvu.
U Gerontološkom centru kažu da ne reaguju sva starija lica isto, da je to nekad lična a nekad odluka dece, te da su emocije različite. Ono što je skoro uvek prisutno je osećaj krivice koji deca imaju nakon što roditelje zbrinu u dom.
–Ne mogu da se pomire sa tim da su ostarele roditelje ili bliske rođake smestili u dom. Nesrećni su zbog toga, čak i onda kada su i sami bolesni i ne mogu ni o sebi da se brinu, a te situacije su česte. Žele da razgovaraju o tome, da podele sa nama svoje emocije i čuju naše mišljenje – kaže Bojana Pavlović, psihološkinja u kruševačkom Gerontološkom centru.
A kako zapravo izgleda život u domu
Ređi su slučajevi da stari roditelji u dom dolaze jer su deca tako odlučila, uglavnom to čine svojom voljom, svesni da je to najbolje rešenje za njih:
-Kako će neko od njih prihvatiti život u domu, individualno je, sve zavisi od ličnosti, očekivanja. Neki su srećni što imaju kontakt sa ljudima i brzo se prilagode, drugima treba više vremena- objašnjava Bojana.
Na rutinske stvari, poput obroka i ostalih osnovnih potreba, uglavnom se svi lako naviknu.
– To ide brzo, a kako bi se osećali kao „svoj na svom“, da bi se potpuno adaptirali, obično prođe od tri do šest meseci.
Deca i srodnici ih, bar kada je u pitanju Gerontološki centar u Kruševcu, često posećuju.
–Poseti dece se posebno raduju, kao i odlasku kod njih u goste. Imaju i prijatelje van doma, odlaze na slave kod njih. Organizuju se i posete banjama, manastirima, odlasci u bioskop, muzej, na razne izložbe… Sloboda kretnja im je važna, to se najbolje potvrdilo u vreme korone, kada izlasci i posete nisu bili dozvoljeni.
Ono što im posebno prija je i međusobno druženje, a dešava se i da se rodi ljubav.
– Potreba da volite i budete voljeni postoji tokom celog života. Neki su kod nas došli kao bračni parovi, a ima i onih koji su se u Domu upoznali, zavoleli i venčali. Poslednje venčanje imali smo 2020. godine. Imamo i parove koji ne žele da se venčaju, ali zajedno piju kafu, šetaju..
Kad zasvira harmonika…
Praksa da se jednom mesečno proslavlja rođendan svih korisnika rođenih u tom mesecu, poseban je događaj.
–Pred kraj svakog meseca, imamo rođendansku žurku, proslavljamo „divan dan“ korisnika rođenih u tom mesecu. Raduju se druženju, poklonima. To je tako pozitivna energija da i se i mi koji radimo u Gerontološkom centru, radujemo tim proslavama, ne propuštamo ih. Od nedavno imamo i korisnika koji odlično svira harmoniku, pa sad imamo i živu muziku- navodi Bojana.
Milan Ćurčija (84) je jedan od korisnika koji će ovog meseca proslaviti rođendan i sa nestrpljenjem očekuje kraj meseca kada će se naći u ulozi slavljenika.
-Radujem se tome, ovde sam šest meseci i već sam stekao dosta prijatelja, osećam da će to biti lepa proslava.
Milan je profesor istorije u penziji, odluka da ostatak života provede u domu je njegova. Rodom je iz Zapadne Slavonije, ali su ga životne okolnosti, nakon više seljenja, dovele u Kukujevce, selo Kod Šida, gde je živeo do dolaska u dom.
-Živim sam od 2021. godine, kada mi je supruga preminula. Bio sam izvesno vreme u Hrvatskoj i Norveškoj kod ćerki, a onda sam odlučio da dođem ovde. Živeo sam na selu gde sam morao da ložim, sređujem dvorište, u ovim godinama sve mi je to već bilo teško.
Za kratko vreme boravka u ustanovi, obišao je banje, manastire, odgledao je nekoliko pozorišnih predstava, išao na koncerte, izložbe, posetio unuke koji igrom slučaja žive u Aleksandrovcu…
-Sve mi se to svidelo, a posebno energija ovog grada i Bagdale kojoj sam čak i pesmu posvetio, nakon zajedničkog izleta sa korisnicima doma. Poezija je moja ljubav, imam i svoju zbirku pesama, a postao sam i član kruševačkog Udruženja „PoezijaSRB“– s ponosom ističe Milan, naglašavajući i to da mu se sviđa i to što Gerontološki centar često posećuju razna humanitarna i udruženja u kulturi, te da se posebno raduje poseti dece iz škola i vrtića.
Bilo da su smešteni svojom voljom ili na nagovor dece, većina korisnika se navikne na život u Domu za stare.
-Zanemarljiv je broj onih koji se nikada ne naviknu. Dođu u lošem stanju, oporave se koliko toliko i vrate se kući, ne žele da ostanu, oslone se na pomoć gerontodomaćice. Kako su to godine kada je očekivano da se u jednom trenutku zdravtsveno stanje ponovo pogorša, obično se ponovo vrate kod nas- kaže psihološkinja Bojana Pavlović.
D.P.
Projekat “Lokal pres Lab 2.0” je razvijen i podržan od strane programa “Medijski inkubator za Zapadni Balkan” Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije, a realizuju ga članice PU “Lokal pres”.