Preuzeto sa www.neksecujeglas.com, autorka Aleksandra Milutinović
Već deceniju i više komunicirala sam i “postojala” isključivo među ljudima koji nikada ne bi o pitanju rodne ravnopravnosti uopšte raspravljali u životu. Uljuljkana u svet bez barijera i postavljanja (činilo se tada) retorskih pitanja o tome da li bilo koja žena treba da bude ravnopravna sa bilo kojim muškarcem u svim segmentima života, duboko sam verovala da živim u zemlji koja je moderna proevropska država, a da je malo mesto u kojem stanujem jako senzibilisano za sve ranjive kategorije društva, jer mi je tako iskustvo govorilo.
Međutim, nedavno sam shvatila da sam se baš prevarila, te da je to moje mišljenje posledica toga što sam suzila krug svojih prijatelja na par desetina pretežno mlađih osoba, koje jesu deo društva koji je najmanje sklon predrasudama.
Od 25 odbornika/ca u Skupštini opštine Ćićevac jedino sam ja imala svoje zanimanje u ženskom rodu. To što sam htela da budem na listi profesorka, a ne profesor, nailazilo je na neodobravanje, podsmeh, nerazumevanje i skoro po pravilu na čuđenje skoro svih oko mene.
Meni je bilo prirodno, jer, bez obzira na to što se zalažem za rodno senzitivni jezik i što ga smatram vrlo potrebnim, nikad sebe, a ni bilo koju svoju koleginicu, nisam nazvala profesorom i učiteljem, već sam im se uvek obraćala u ženskom rodu. Dakle, i predsednica lokalnog Saveta za rodnu ravnopravnost i aktuelna predsedica opštine i sve one žene, koje se (na papiru) zalažu za rodnu ravnopravnost, donose politike koje su pohvalno ocenjene i nagrađivane kao primeri dobre prakse, na listama, a i u lokalnom parlamentu, izabrale su da imaju zanimanja u muškom rodu.
Moje najveće razočarenje je to što su upravo žene u Srbiji jače glasnogovornice protiv Zakona o rodnoj ravnopravnosti i naročito protiv rodno senzitivnog jezika. Pritom, vrlo je malo njih koje su uopšte pročitale taj Zakon, a još manje je onih koje o njemu žele da razgovaraju. Muškarce je mnogo lakše “ubediti”, jer argument “šta tebi kao muškarcu smeta što ja hoću da budem ravnopravna sa tobom” vrlo često nailazi na odobravanje, naročito kod onih muškaraca koji shvataju da ravnopravnost može samo da osnaži jednu ženu, a da tako osnažena žena može biti samo bolja u životu, te srećnija u odnosu sa njim.
Sa kolegama i koleginicama koji govore o “skrnjavljenju jezika” spremna sam da polemišem, naročito ako mogu da me ubede da je u redu biti “učiteljica, domaćica, nastavnica i čistačica”, a nije “advokatica, psihološkinja i lektorka”. Nije skrnjavljenje kada profesiju medicinska sestra promenimo u medicinski tehničar i kada čistače nazivamo domarima, a jeste kada direktorka ne želi da bude direktor. Uostalom, lingvisti su tradicionalno teški na menjanju pravila, ali ih uvek, na kraju, promene.
Pogledajte u prošlost i shvatićete da su sva pitanja koja se tiču ženskih prava nailazila na otpor većine i da je svaka pobeda bila sa mnogo žrtava. Često je privilegija biti u manjini.