Na radionicama organizovanim u Srbiji, Albaniji i na Kosovu, aktivistkinje ženskih prava su se, kroz beleženje ličnih iskustava i sećanja, međusobno bolje upoznale, ali i dale svoj doprinos u stvaranju ženske strane istorije. Projekat „Naše priče“, u okviru kojeg su i dobile priliku da o svojim iskustvima govore na način kako su to one videle i doživele, Udruženje žena „Peščanik“ realizuje uz podršku Western Balkan fonda, u saradnji sa Asocijacijom žena Mitrovice za ljudska prava sa Kosova i Psiho-socijalnim centrom “Vatra” iz Albanije.
Snežana Jakovljević, aktivistkinja Udruženja žena „Peščanik“ objašnjava da lična sećanja jesu važna, te da na osnovu toga kako nam se nešto događalo u određenom periodu života i kako smo mi to videle tada, imaju snagu i mogu da osvetle određene vremenske periode. Podseća da je ono što oduvek imamo zapravo „njegova priča“ (History), da su mušakrci uvek bili ti koji su svedočili o istorijskim dešavanjima, te da je ženska dimenzija te istorije zapravo ono što čovečanstvu nedostaje.
Prema njenim rečima, cilj projekta „Naše priče“ je, pre svega, uspostavljanje komunikacije, razmene i omogućavanje ženama Srbije sa jedne, i Albanije i Kosova sa druge strane, da bolje upoznaju jedne druge.
– Projekat takođe predstavlja doprinos (ženskoj) istoriji na prostoru Zapadnog Balkana i zasniva se na stavu da je lično političko. Istorija i kolektivno sećanje su istorija i sećanja muškaraca. Muškarci odlučuju o tome šta je vredno sećanja i beleženja sećanja. Ženski doprinos istoriji nevidljiv je i potcenjen. Beleženjem svojih iskustava i sećanja žene postaju vidljivije i aktivne u izgradnji i oblikovanju društvenih odnosa- kaže Jakovljevićka, dodajući da je Peščanik u prethodna četiri meseca realizovao trening za trenerice sa Kosova i iz Albanije i Srbije, te da je svaka organizacija učesnica projekta, kasnije realizovala radionicu u svojoj sredini.
Reč je, kako je objasnila, o primeni metode „rad sa kolektivnim sećanjem“, a ideja za projekat rodila se nakon razgovora sa Zoranom Antonijević, takođe aktivistkinjom i rodnom ekspertkinjom, koja ima profesionalno iskustvo sa primenom te metode, sa kojom je došla u dodir kada je boravila u Švedskoj na master studijama:
– To je nešto što podrazumeva rad sa kolektivnim sećanjem i pokušaj da se pronađe način korisnog artikulisanja ličnog u javno, da se ličnom iskustvu da politički smisao i nađe način kako da se to iskustvo primeni i postane društveno delatno. Taj metod daje važnost ličnom iskustvu, u ovom slučaju ličnom iskustvu žena u tumačenju društvene stvarnosti i političkih poteza.
Poenta je, stava je Snežana Jakovljević, da je iskustvo jednako važno kao i činjenice, samo na neki drugi način:
– Iskustvo jednako učestvuje u oblikovanju i društva i pojedinaca i pojedinki. Kako je to rad sa kolektivnim sećanjem, postavlja se pitanje šta je sećanje i kako ga beležimo i mi smo to obično radile na radionicama gde smo „izlistavanjem“ ideja pokušale da kažemo šta je sve sećanje i šta se konstituiše kao sećanje, ko odlučuje koje sećanje je ispravno, kakav je odnos sećanja i istine, odnos pamćenja i iskustva.
Govoreći o tome kako nastaje znanje i kako ga kreiramo, podsetila je da se ono s jedne strane prenosi tako što ga preuzimamo od autoriteta (knjige, osoba, grupe ljudi, neko ko je autoritet ili stručnjak). Drugi način je empirijski pristup, npr. ogledi, a treći je društveni konstrukt koji obuhvata dijalog, iznošenje i razmenu ličnog iskustva.
Sećanja se beleže kroz autobiogarfije, biografije, putopise, memoare, spomenike, fotografiju, potom kroz oralnu istoriju, na kraju i kroz kolektivno pamćenje:
– Kolektivni rad sa pamćenjem je grupna metoda u feminističkim društvenim istraživanjima koja uključuje kolektivnu analizu individualnih pisanih sećanja. Ova metoda ima potencijal da osvesti „obrasce mišljenja koje su nam ubacili drugi“, te kritičku perspektivu prema gledištu pozitivističkih istraživača da su autobiografska sećanja notorno nepouzdana, jer proizilaze iz ličnog iskustva pojedinca i nisu zasnovana na „činjenicama“. Kod kolektivnog rada sa pamćenjem, tumačenje sećanja se manje odnosi na to koliko su sećanja „istinita” i njihovu tačnost kao reprezentacije prošlih događaja, više na to koliko pričanje tih sećanja može (re)konstruisati te događaje. U tom smislu, rad sa pamćenjem je potencijalno transformativan.
Koristeći ovu metodu, učesnice na ovom projektu, aktivistkinje ženskih organizacija, svaka u svojoj zemlji, organizovale su radionice.
– Priče smo radile tako što smo se dogovarale oko toga koju vrstu svog sećanja ćemo evocirati, šta ćemo pisati. Važno je bilo da se sve složimo oko teme, jer ako se jedna žena ne složi i ne oseća se dobro u tome, menja se tema. Sastajale smo se u mirnom i prijatnom prostoru, dale sebi do sat vremena da napišemo, rukom ili na laptopu, sećanja koja treba da budu vrlo konkretna, sa svim detaljima. Negde je to bilo putovanje koga se sećamo, negde trenutak kada smo bile ponosne na sebe…
Potom, svaka od učesnica je čitala svoju priču, ostale su slušale, bez komentara, pitanja i pokušaja da se nešto razjasni:
– Na kraju smo govorile o tome kako smo se osećale dok smo pisale ili slušale druge. Za sve nas to je bilo specifično iskustvo koje nas udaljava od svih drugih tema kojima se bavimo kao aktivistkinje ženskih prava. Puno je emocija, vodi nas na neko drugo mesto. Dok slušamo svoju i priče drugih žena, mi ustvari razumemo da su to možda priče koje nikada nisu imale priliku da budu ispričane i zato jesu važne i nisu samo naše lične priče već deo istorije – poručila je Jakovljevićka.
Priče nastale na ovim radionicama, kojih je 30, biće publikovane i sve će biti prevedene na engleski, albanski i srpski jezik. Publikacija će biti urađena tako da čitaoci/teljke neće moći da povežu određenu priču sa određenom teritorijom i autorkom. Kompletan projekat biće predstavljen početkom narednog meseca u Alabaniji, u Draču.
– Ideja je da se nastavi rad sa ovim grupama koje su već počele da rade, ali i da se naprave neki koncentrični krugovi drugih grupa. To može da bude razgranata mreža radionica, može da se proširi i na druge zemlje. Aplicirale smo kod Global fonda za žene, tražile smo opremu za snimanje, da i na taj način beležimo iskustva žena, tu podršku smo dobile i verujem da će nam jako koristiti u daljem radu – kaže na kraju Snežana Jakovljević.
D.P.
Foto: fejsbuk stranica Udruženja žena Peščanik
Tekst je nastao kao deo projekta „Da se bolje razumemo“, koji Udruženje „Tim za razvoj i unapređenje društva“ i portal Odjek.rs sprovode uz podršku fondacije „Rekonstrukcija Ženski fond“