Na omalovažavanje i uvrede od strane pojedinih školskih drugova, učenice sedmog razreda škole „Vuk Karadžić“ odgovorile su kroz dokumentarno angažovani film „To je samo telo“ koji su osmislile i realizovale u okviru edukativnog programa Design for Change (Dizajn za promene). Poruka vršnjacima, roditeljima ali i široj zajednici je da rodno zasnovana diskriminacija nije šala.
Hana, Milena, Mina i Natalija, učenice sedmog razreda OŠ „Vuk Karadžić“, zajedno sa nastavnicom građanskog vaspitanja Jelenom Perčević, osmislile su i uradile film „To je samo telo“ koji je roditeljima i učenicima prikazan na završnom roditeljskom sastanku. Utisak je, kako kažu, da je film propraćen sa dosta pažnje, te da je period raspusta dovoljan da svi promisle o težini i značaju ove teme.
-To što smo mladi, ne umanjuje težinu onoga što devojčice često doživljavaju od strane svojih drugova. Omalovažavaju nas često samo zato što smo devojčice. Meni se desilo da mi drug koga sam zamolila na mi iseče neki lim na času tehničkog, jer nisam uspela sama to da uradim, rekao da ništa ne znam i da sam samo za kuhinju- svedoči jedna od autorki filma.
Njena drugarica, takođe učesnica na ovom programu, priseća se trenutaka kada su im se drugovi podsmevali dok su igrale odbojku.
-Dobacuju da devojčice nisu za sport i da samo muškarci mogu da igraju odbojku, fudbal i slično. Podsmevaju se i kad obučemo garderobu koju smatraju „tipično muškom“, rugaju se često i kada, zbog toga što smo fizički slabije, ne možemo da uradimo sve što i oni. Ima mnogo toga, a gotovo u svakoj od tih opaski obavezno se negde napomene i to da smo glupe i da smo stvorene samo za pranje, kuvanje i ostale kućne poslove.
Smatrajući da je rodno zasnovana diskriminacija nedopustiva, ove sedmakinje su odlučile da kroz dokumentarno angažovani film tu temu učine vidljivijom.
–Anketirale smo vršnjake, sugrađane, a od stručnih ljudi zatražile objašnjenje za ovakvo ponašanje naših vršnjaka, te savete kako da se takve stvari prevaziđu. Ono što su pokazala naša istraživanja je da se takav model ponašanja uglavnom usvaja u porodici, ali da deo odgovornosti snosi i škola i šira zajednica. Kako su nam i stručni ljudi potvrdili da mnogo toga zavisi od roditelja, odlučile smo da i njima prikažemo naš film.
Film propraćen s puno pažnje
Na tim roditeljskim sastancima prisutni su bili i učenici na koje je film takođe ostavio veliki utisak.
-Na početku im je bilo smešno, ali kada se došlo do toga da psiholog objašnjava da takvo nasilno ponašanje više govori o onima koji ga čine nego o onima kojima su te uvrede upućene, smeh je prestao. Imamo utisak da i roditeljima nije bilo prijatno onda kada se govorilo o tome da je to model ponašanja koji se uglavnom ponese iz porodice. Verujemo da će se sada malo zamisliti i očekujemo do se početka nove školske godine, što je dovoljno vremena da se o svemu razmisli, koliko toliko situacija promeni, da bude manje takvih situacija gde nam se dečaci podsmevaju tako što nam na razne načine stavljaju do znanja da smo manje vredne samo zato što smo ženskog pola- mišljenja suautorke filma.
Poručuju da smo svi podjednako vredni bez obzira na pol, da se ničija vrednost ne može umanjiti samo zato što nešto ne zna ili ne može da uradi, da je duša ono što nas čini posebnim a ne pol, te da šala na tuđ račun jmože nekoga da povredi jer, kako kažu, „danas je počelo kao šala, a šta će biti sutra?“
Nastavnica Jelena Perčević kaže da joj je drago što su njene učenice odabrale za projekat baš ovu temu, da veruje da su pozitivni pomaci mogući jedino ako se o problemima govori javno, te da se nada da će ovaj film imati uticaja na učenike ove škole ali i na širu zajednicu.
Film „To je samo telo“ nastao je u okviru Design For Change edukativnog programa koji ima za cilj stvaranje generacija dece koja aktivno učestvuju u svom učenju, svojim životima i životima svojih zajednica.
Kroz jednostavan proces u 4 koraka (oseti- zamisli- uradi- podeli) učenice su se bavile problemom koji njih lično pogađa na temu rodne ravnopravnosti. Autorke filma „To je samo telo“ su Hana Stošić, Milena Aleksić, Mina Gogić i Natalija Petrović. O rodno zasnovanom nasilju, uzrocima i posledicama, govorio je Vojislav Đinđić, psiholog i psihoterapeut. Mentorka je nastavnica Jelena Perčević.
Povređivanje drugih je model koji se usvaja u porodici
Vojislav Đinđić, psiholog i psihoterapet, u filmu „To je samo telo“ kaže da se ponašanje poput omalovažavanja i uvreda, uglavnom „donosi“ iz porodice.
Đinđić navodi da potreba da sami sebi izgledate vredno nije sporna, ali da problem nastaje kada se to ostvaruje na neprimeren način:
–Postoji mnogo načina kako sami sebi možemo da izgledamo vredno i korisno. Dobro je ako to činimo na adekvatan i konstruktivan način, ne i kada to postižemo kroz omalovažavanje drugih. Osobe koje to tako rade, imaju samo trenutni privid da su vrednije, bolje.
Većinu modela koje imaju u ponašanju, mladi direktno ili indirektno nose iz svog porodičnog okruženja.
–Ako je u porodici omalovažavanje jedan od vidova komunikacije, vrlo je verovatno da će mlada osoba taj način komunikacije da prenese i u svoje vršnjačko okruženje. Često srećem u praksi roditelje koji kažu kako rečima pokušavaju da utiču na svoju decu. Reči nisu glavni faktor u vaspitanju dece, nebitno je ako mi govorimo da nešto nije lepo a sami se ponašamo loše – upozorava psiholog.
Odgovornsot je i na široj zajednici
Ukoliko se u porodici neguje poštujuća komunikacija, što podrazumeva uvažanje tuđih emotivnih stanja, velika je verovatnoća da mladi ljudi neće povređivati ljude u svom okruženju. Drugi nivo je obrazovni sistem, koji bi trebalo da edukuje mlade o načinima i aspektima komunikacije koji će doprineti da se učesnici u njoj osećaju dobro.
–Važan je i opšti društveni kontekst, jer su deo naše svakodnevice i mediji, društvene mreže, naša lokalna zajednica…U okviru tog konteksta mogu da budu plasirane različite negativne ideje koje mogu da utiču na to da mladi ljudi implementiraju neka loša ponašanja. Postoji i fenomen omasovljavanja nasilne komunikacije među vršnjacima i vrlo često osoba koja omalovažava druge doživi neku vrstu nepravedne popularnosti, bude cenjena od strane jedne grupe u svom odeljenju, što može da bude motivacija i podstrek za još neke mlade ljude da se uključe u taj neki proces nasilne komunikacije i omalovažavanja.
„Krive“ su i tradicionalne rodne uloge
Na pitanje učenica zbog čega se kuhinja često pominje u tom kontekstu, Đinđić odgovara da je „krivac“ za to pre svega tradicionalna podela rodnih uloga.
–U tradicionalnim rodnim ulogama postoji jedno negativno uverenje da žena svoje sposobnosti, talente i kapacitete jedino može da pokaže u tom jednom malo ograničenom prostoru koji podrazumeva i kuhinju, tako da je konrektno omalovažavanje gde se pominje kuhinja ima veze sa tradicionalnom podelom rodnih uloga i tim nekim implicitnim negativnim uverenjem koje ženu i sve njene sposobnosti smešta u taj i takav prostor.
Savet mladima koji dožive neku uvrede i omalovažavanja je da bi na takvu pojavu trebalo da gledaju drugačije, da shvate da to što neko kaže više govori o njemu samom.
–Mladim ljudima koji su u razvoju, veoma su važne povratne informacije koje dobijaju od okoline, a one koje su omalovažavajuće, mogu da naruše sliku koju mlada osoba ima o sebi. Na roditeljima i široj zajednici je da kroz lični primer decu nauče zdravoj komunikaciji u kojoj se poštuju tuđe emocije i potrebe.
Foto: privatna arhiva
D. P.
Tekst je nastao kao deo projekta „Da se bolje razumemo“, koji Udruženje “Tim za razvoj i unapređenje društva” i portal Odjek.rs sprovode uz podršku fondacije “Rekonstrukcija Ženski fond”