Dokumentarno angažovani film „To je samo telo“, koji su učenice osmog razreda OŠ „Vuk Karadžić“ u Kruševcu osmislile i realizovale u okviru edukativnog programa Design for Change (Dizajn za promene) proglašen je za najkreativniji projekat u okviru tog programa. Autorke kažu da nagrada prija, kao i pozitivni pomaci koje su u svojoj školi postigle po pitanju rodno zasnovane diskriminacije.
Natalija Petrović, Hana Stošić, Milena Aleksić i Mina Gogić nisu imale problem da javno progovore o diskriminaciji sa kojom se suočavaju samo zato što su devojčice, te da podignu glas protiv uvreda i zadirkivanja koje su neretko doživljavale od strane svojih školskih drugova.
Dovoljno osvešćene da smo svi podjednako vredni bez obzira na pol i da rodno zasnovana diskriminacija nije dopustiva, odlučile su da kroz film pošalju poruku svojim vršnjacima i široj javnosti.
„To je samo telo“, film koje su ove učenice uradile uz podršku mentorke Jelene Perčević, roditeljima i đacima prikazan na kraju prošle školske godine, kako bi svi imali dovoljno vremena da do početka nove školske godine promisle o poruci koju su autorkeželele da pošalju:
-Verovale smo da će se svi koji su pogledali film i čuli naše poruke, zamisliti i da će biti koliko toliko pozitivnih promena, da će biti manje situacija gde nam se dečaci podsmevaju tako što nam na razne načine stavljaju do znanja da smo manje vredne samo zato što smo ženskog pola.
Pokazalo se da je to što su javno progovorile dalo određene rezulate.
–Dok su gledali film, mnogi roditelji su bili zatečeni i čini nam se postiđeni. Čule smo tada da su neki od njih pitali svoju decu da li su među onima koji se loše odnose prema školskim drugaricama. Što se tiče naših vršnjaka, reakcije su bile različite. Neki su se smeškali, neki su bili ozbiljni. Kako god, način na koji se sada prema nama odnose naši drugovi je bolji, što znači da je sve ovo što smo uradile imalo smisla.
Hana, Mina, Milena i Natalija prisećaju se raznih situacija u kojima se, kako kažu, nisu osećale prijatno:
–Bilo je situacija kada su nam se drugovi podsmevali jer nosimo garderobu koja je prema njihovom mišljenju „tipično muška“, dešavalo se i da nam na času fizičkog dobacuju i sugerišu da su određeni sportovi rezervisani za muškarce i da nama tu nije mesto, a zbog toga što smo u nekim situacijama bile fizički slabije od njih i nismo mogle nešto da uradimo same, govorili su da smo stvorene samo za pranje, kuvanje, peglanje i ostale kućne poslove.
Pored ličnog iskustva, autorke su anketirale i svoje vršnjake/inje ali i starije sugrađane/ke na temu diskriminacije. Zatražile su i reč struke o uzrocima i posledicama rodno zasnovanog nasilja, te savet psihologa o načinima prevazilaženja takvih situacija.
-Ovo je veliki problem i važna tema za nas, jer se ne može nešto što nas povređuje smatrati šalom. S druge strane, danas šala, a sutra…Našu ličnost ne određuje pol nego duša, smatramo da smo svi jednaki i ne smemo dozvoliti da nas neko vređa i omalovažava samo zato što smo devojčice. Film koje smo osmislile i uradile je naš način da pošaljemo jasnu poruku šta o tome mislimo- objašnjavaju autorke.
Na dodeli nagrada u Beogradu (Akademija 28) naše četiri devojčice imale su priliku i da razmene mišljenje sa vršnjacima iz zemlje i regiona.
–Neki naši vršnjaci i vršnjakinje kao problem vide lošu komunikaciju između učenika/ca i nastavnika/ca , drugi smatraju da u školi dobijaju nezdravu užinu i da treba raditi na tome. Čulo se i da ima nedovoljno zelenih površina, a naše vršnjake pogađa i to što ima dosta napuštenih životinja. Jedna od tema koja muči mnoge od nas, a što je sledeće čime bi se mi bavile, je mentalno zdravlje mladih. Mnogo dece se loše oseća ali ne govori o tome, jer se plaše osude, boje se da neće biti shvaćeni. To je ujedno i jedna od tema kojom želimo da se bavimo u narednom periodu.
Film „To je samo telo“ nastao je u okviru Design For Change (DFC), međunarodnog edukativnog programa koji je osnovan 2009. godine u Indiji i do sada se proširio u više od 60 zemalja. DFC program ima za cilj stvaranje generacija dece koja aktivno učestvuju u svom učenju, svojim životima i životima svojih zajednica.
Učenice iz Kruševca su se, kroz jednostavan proces u 4 koraka (oseti- zamisli- uradi- podeli), bavile problemom koji njih lično pogađa na temu rodne ravnopravnosti. Jedan od saradnika na ovom projektu bio je i Vojislav Đinđić, psiholog i psihoterapeut. Mentorka je nastavnica Jelena Perčević.
D.P.
Foto: privatna arhiva
Tekst je nastao kao deo projekta „Da se bolje razumemo“, koji Udruženje „Tim za razvoj i unapređenje društva“ i portal Odjek.rs sprovode uz podršku fondacije „Rekonstrukcija Ženski fond“