O trenutnom položaju sindikata i radnika u Srbiji, o tome koliko su zaposleni svesni položaja u kome se nalaze te šta bi trebalo ili mogli da preduzmu kako bi zaštitili svoja radna prava, povodom Prvog maja za portal Odjek.rs govori stručnjak za radno pravo, predsednik Udruženja Centar za dostojanstven rad, Mario Reljanović.
Ukratko, radnici uviđaju da se sva pitanja rešavaju kroz stranke te se angažuju politički da bi rešavali radno-pravni status, broj članova sindikata je u značajnom opadanju, ali niko od nadležnih ne iznosi konkretne podatke, država forsirajući „trku do dna“ stranim investitorima šalje poruku da je nije briga za sopstvene radnike, a uvodeći „egzotične“ radne forme krši osnovna, zagarantovana prava radnika. Radnici su uglavnom su svesni da nešto nije u redu, ali veoma malo znaju o konkretnim pravima. Situacija će biti bolja kada, umesto da roštiljaju, odluče da povodom Prvog maja bučno protestuju!
* Kakav je danas položaj sindikata u Srbiji u odnosu na pre deset ili dvadeset godina?
– U odnosu na period od pre 15-20 godina, položaj sindikata je značajno pogoršan. Naime, država je zauzela jasan stav da podržava isključivo interese kapitala, odnosno poslodavaca – i to najpre onih čije prisustvo u Srbiji nosi određenu političku težinu, ali i generalno svih koji se pojavljuju u Srbiji kao takozvani „strani investitori“. Sindikati su predugo bili učaureni i pokušavali da održe status quo u okolnostima koje nisu povoljne za njihov rad, pa je poverenje u sindikate opalo, što je dovelo do smanjenja njihove popularnosti. Mobilizacioni potencijal sindikata praktično ne postoji – ni sindikati koji se percipiraju kao najmasovniji, ne mogu da radi protesta izvedu na ulice više od nekoliko hiljada ljudi.
Sa druge strane, radnici vide da je težište moći odlučivanja o svemu, pa i o svakodnevnim pitanjima koja ih muče, prebačeno na političke partije na vlasti. Tako se dolazi do apsurdne situacije da se radnici formalno angažuju politčki kako bi rešili svoj radnopravni status, a sindikate ne vide kao nekoga ko bi mogao da pomogne u tome. Kada se na sve ovo doda i aktivno zagovaranje države protiv sindikata, takvih primera ima puno, jasno je da je položaj sindikata veoma nepovoljan.
* Postoji li podatak o tome koliko je u pomenutom periodu opao broj članova sindikata u Srbiji?
– Kada je reč o podacima o članstvu u sindikatima, jasno je samo da je ono u opadanju. Precizne podatke ne želi da podeli nijedan od većih sindikata, ne postoje pouzdana i precizna istraživanja, a država takođe nema nikakav uvid – bar ga ne objavljuje javno. Jasno je da je broj članova sindikata u opadanju ali nije jasno za koliko, niti kolika je pokrivenost radnika članstvom u sindikatima.
Imamo „egzotične“ oblike rada, koje uređene države ne poznaju
* Kakav je položaj radnika u Srbiji danas? Koji su glavni problemi radništva u Srbiji?
– Osnovni problem se nalazi u politikama koje se sprovode, a koje računaju na privlačenje poslodavaca koji nisu spremni da radnicima omoguće osnovne dostojanstvene uslove rada. Kroz forsiranje „trke do dna“, gde se strani poslodavci privlače niskim troškovima proizvodnje, što uključuje i izuzetno niske troškove rada, država šalje poruku poslodavcima da ne mari za svoje radnike i da će tolerisati minimalne uslove rada, pa čak i da neće intervenisati kada se takvi minimalni uslovi rada postavljeni zakonom grubo krše.
Istovremeno se kroz izmene radnog zakonodavstva daje prednost takozvanim fleksibilnim oblicima rada, koji predstavljaju egzotične i u nekim slučajevima jedinstvene pravne konstrukcije koje ne postoje ni u jednoj uređenoj državi sveta. U takvim režimima rada, jedino što je garantovano jeste prekomerna eksploatacija radnika u veoma lošim uslovima rada.
* Šta to znači u praksi, koja se radna prava najčešće krše?
Spisak prava koja se radnicima krše više nije potreban – to su praktično sva prava, individualna i kolektivna. Rekao bih da se i dalje najčešće krše ona prava koja su vezana za koštanje radnika – ne plaća se prekovremeni rad, ne poštuje se ograničenje radnog vremena. Sve je više slučajeva zlostavljanja na radu. Kada je reč o kolektivnim pravima, ona su posebno ugrožena – počev od prava na sindikalno udruživanje i delovanje, prava na kolektivno pregovaranje, prava na štrajk.
Ono što je, međutim, posebno zabrinjavajuće jeste da se umnožavaju režimi rada u kojima je već samim propisom uređeno da radnici ne mogu da ostvare neko osnovno pravo, iako im ono pripada kao integralni deo ostvarivanja ljudskog prava na rad – pogledajte samo na primer Zakon kojim je regulisan sezonski rad, ili program „Moja prva plata“ – kakve pravne konstrukcije su njima uvedene u sistem radnog prava, protiv zdravog razuma i međunarodnih standarda rada.
* Koliko su radnici svesni svega toga, koliko znaju koja su im prava?
– Uglavnom su svesni da nešto nije u redu, ali veoma malo znaju o konkretnim pravima. Naročito je slaba svest o tome koliko vredi njihov rad i koliko bi mogli da zarađuju kada bi sistem bio postavljen u skladu sa nekim osnovnim standardima pravičnosti raspodele novostvorenih vrednosti.
* Kako to promeniti?
– Formalno gledano, mora se promeniti politika koju država vodi. Sadašnja ekonomska politika ne samo da je dugoročno neodrživa, nego je višestruko štetna. Ali ako pričamo o radnicima i kako oni mogu da utiču na svoj položaj, svakako je potrebno da budu više edukovani o svojim pravima i o tome kako mogu da se izbore da ih ostvare, da veruju u snagu kolektiva i da kroz buntovne kolektivne akcije prema poslodavcima stave do znanja da će se boriti za svoja prava. U ovakvim okolnostima, kakve su trenutno u Srbiji, mislim da ništa drugo ne može dati rezultate osim organizovanja radnika i kolektivnih akcija u skladu sa zakonom.
* Koliko su mladi zainteresovani za sindikalnu aktivnost?
– Mislim da nisu previše zainteresovani, jer oni zapravo nikada nisu ni mogli da nauče o principima kolektivnog delovanja i solidarnosti. Tako nešto se više ne uči u školama, a kada dođu da rade kod poslodavaca vide da najčešće kolektivna prava ne funkcionišu u praksi i to uzimaju kao gotovu stvar koja se ne može promeniti.
* Kako na njih uticati da se promene?
– Kao i kod svih ostalih radnika, sa mladima je potrebno raditi na razvoju svesti o tome kolika je zapravo njihova snaga. Mladi su, prema mom iskustvu, agilniji i lakše se odlučuju na delovanje, samo ih treba informisati o tome šta time mogu postići i na koji način mogu delovati tako da ostanu u okvirima zakonske borbe za prava koja im pripadaju.
Kada nadležni počnu da primenjuju zakone i prava radnika će biti jednaka
* Da li postoji način da se zaista izjednače prava radnika u držvnom sektoru i većine ostalih koji nemaju slobodne dane, odmor, ne plaća im se prekovremeni rad, rade praznikom…
– Radnici u državnom (javnom) sektoru jesu delimično formalno privilegovani, ali je položaj mnogih radnika u tom sektoru identičan, ako ne i lošiji, u poređenju sa radnicima u privatnom sektoru. Tamo ima puno radnika koji rade van radnog odnosa, njihov broj je neverovatno uvećan prethodnih desetak godina, kao i puno radnika koji rade za minimalnu zaradu ili zaradu blisku minimalnoj.
Partijska zapošljavanja odavno nisu novost, ali su u porastu otpuštanja partijski nepodobnih radnika. Drugim rečima, u zamenu za neku relativnu sigurnost radnici u javnom sektoru moraju da trpe razne poniženja i učestvuju u političkim aktivnostima koje nemaju veze sa njihovim redovnim poslovima. Tako da ne treba razmišljati o javnom sektoru kao nekom „radničkom utočištu“.
Kada je reč o tome kako izjednačiti faktički položaj radnika u privatnom i javnom sektoru, odgovor se zapravo svodi na to kako poslodavce naterati da poštuju zakon, što nas vraća na teren odnosa države prema poslodavcima. Umesto da se prema kapitalu ponaša servilno, vlast bi trebalo da mnogo više pažnje usmeri ka zaštiti sopstvenih građana – i tada će ogromna većina ovih razlika nestati.
* Poruka radnicima u Srbiji, šta treba da urade da bi poboljšali svoj položaj?
– Trebalo bi da budu agilniji u svojim nastojanjima da se njihov glas čuje. Ako nisu zadovoljni postojećim sindikatima, neka organizuju nove. Sindikati bi svakako morali da se angažuju politički, a sami radnici da postanu svesni da se jedino kroz kolektivno delovanje može nešto trajno promeniti. U suprotnom, kroz delovanje isključivo radi zadovoljenja pojedinačnih interesa radnik će možda rešiti neki svoj akutni lični problem, ali će ga mnogo drugih hroničnih problema, koji nastaju zbog bahatog postupanja poslodavaca, sačekati prvom narednom prilikom. U zemljama u kojima se veoma burno protestuje 1. maja, a mnogo manje roštilja, prava radnika su na daleko višem nivou nego u Srbiji – neka razmišljaju o tome.
J. Božović
Foto: privatna arhiva