U magični svet lekovitog bilja Oliveru Radisavljević iz Vrnjačke Banje uveli su roditelji i baka Perunika koja je porodici i usadila ljubav prema prirodi i fitoterapiji i, kao lični pečat, u nasleđe im ostavila nadaleko čuveni „Nanin melem“. Kao što s ljubavlju bere biljke i priprema čajeve i meleme, Olivera sa istom emocijom već godinama svoje viđenje sveta kazuje u pero. Sa našim čitaocima podelila je dve svoje priče i nekoliko saveta o upotrebi lekovitog bilja.
Fitoterapija, reč koja doslovno znači „lečenje biljem“ za Oliveru upravo to i predstavlja. Svoj posao vidi kao priliku da pomogne drugima, a mnogo je primera da joj to i uspeva. Zna i kada su samo biljke dovoljne a kada je potrebna i pomoć lekara. To nikada ne propušta da kaže ljudima. Nemoguće ne obećava.
– Kada su ozbiljni zdravstveni problemi u pitanju, uvek posavetujem ljude da pored fitoterapije, uključe i zvaničnu medicinu. Lekovito bilje jeste alternativa, ali kod određenih zdravstvenih tegoba može zaista dosta da pomogne, pa i da izleči. Za unutrašnje i spoljne hemoroide, na primer, dobar je koren medunike, 300 grama tog korena samelje se u blender, pomeša sa medom (kilogram) i uzima jedna supena kašika, ujutru, naštinu. Odlične biljne mešavine za želudac su hajdučka trava, kantarion, majčina dušica, divlja i pitoma nana, podubica i plava kleka. Virak je, na primer, odličan za ciste na jajnicima. Te i neke druge recepture rado podelim sa ljudima, ne moraju sve da kupe od mene, mogu nešto i sami da naprave.
Sa tajnama lekovitog bilja, Olivera se upoznala u ranoj mladosti. Kako da iz njih crpi zdravlje, naučila je od svojih roditelja Miće i Milanke, ali i pokojne bake Perunike čiji recepti i danas žive.
–Baka je živela u selu Štulac kod Vrnjačke Banje, dolazili su ljudi iz cele Jugoslavije da je traže, pročulo se da u tom mestu postoji čuvena travarka. Iako su njeni čajevi i melemi zaista pomagali, baka Perunika je želela da sve to uvede u legalne tokove, pa je svoje biljke slala na ispitivanje u Ljubljanu, preko udruženja fitoterapeuta u tom gradu. Bila je i njihov član, i ona i moji roditelji. Bilo je to vreme kada su se ljudi retko bavili lekovitim biljem i nije se toliko verovalo u njihovu lekovitu moć, ali su njoj ljudi i tada verovali. Danas je to drugačije, ljudi se sve više okreću alternativi.
Olivera je od rane mladosti znala da će nastaviti porodičnu tradiciju. U Vrnjačkoj Banji, gde i živi, ima svoju tezgu na promenadi. Sama bere bilje i sve što se može pronaći na njenoj tezgi „Tilia“ priprema uz, kako ističe, božji blagoslov i po oprobanim recepturama, od kojih su neke neke starije od 100 godina:
–Posebno bih izdvojila Nanin melem koji je dobio naziv po mojoj baki Peruniki koju su svi zvali nanom. Reč je o potpuno prirodnom preparatu proizvedenom na bazi pčelinjeg voska i bilja sa Goča, koji je odobren na Institutu za higijenu Vojno medicinske akademije. Nanin melem pomaže kod ekcema, opekotina, hemoroida, ožiljaka, vena, psorijaze, gljivica na noktima, ispucalih peta, seboreje i peruti… Izdvojila bih i detoks kapi i kapi od pelina koji su odličan čistač od parazita. Sve ovo su povratne informacije od mojih kupaca, meni je to jako važno da znam, raduje me kad me pozovu ljudi da mi se zahvale.
Naša sagovornica ističe da voli svoj posao, svoju slobodu, planinski mir i čist vazduh. Iz prirode upija samo ono lepo, trudi se da ne razmišlja o divljim zverima kojima je šuma stanište a što, kako kaže, nije bezopasno za travare. Obilazi mnogo planina, a Goč joj je najdraža.
–Goč je još uvek čisto staniste za biljni i životinjski svet, volela bih da tako i ostane. Kažu da na toj planini ima oko 100 vrsta lekovitog bilja, da su biljke sa ove planine najlekovitije u Srbiji, zbog idealne nadmorske visine i zemlje bogate mineralima.
O čudesnom svetu bilja uči stalno. Priroda ima neka svoja pravila, ume da priredi iznenađenja.
–Nekada biljke kao poseban živi svet menjaju staništa, svedok sam toga. Divlji origano sam prošle godine nalazila na jednoj kosoj zapuštenoj livadi. Ove godine ga tu nema, ali ga ima kilometar niže, blizu potoka. Biljke moraju da se traže, imam utisak da žele da ih tražim, da ih ne mogu tek tako ubrati. Ponekad me nešto navede da na određenoj lokaciji nađem dugo traženu biljku. Navikla sam na to. To me raduje, to me priroda daruje i ja sam joj na tome zahvalna- kaže Olivera.
Kako postoje i biljke koje se mogu gajiti, Olivera ima i svoju botaničku baštu. Kaže da to u ovom trenutku to nije nešto veliko, ali da joj je želja da proširi, da ta bašta postane mesto okupljanja ljubitelja prirode i lekovitog bilja.
-Travarstvo je za mene više od posla i želja mi je da okupim što više ljudi koji vole prirodu i imaju želju da bolje upoznaju čudesni svet lekovitog bilja. Vrnjačka Banja je inače predivno mesto, u blizini je i Goč, pa verujem da bi se mnogi pronašli u toj mojoj priči.
Osim što se može pohvaliti da poznaje dobro više od 50 vrsta lekovitih biljaka, da zna i kako od njih uzeti ono najbolje, Oliveru prijatelji, oni u stvarnom ali i virtuelnom svetu, preko društvenih mreža, znaju i kao spisateljicu. Njene priče se čekaju i čitaju sa zadovoljstvom. Neobično su obične, ostavljaju prostora za razmišljanje i uvek imaju neku skrivenu, mudru poruku. A sakuplja ih kao i bilje, s ljubavlju. Neke same „dođu“ a za nekima mora da traga:
-O meni kao piscu se zna toliko koliko objavim priča na fejsbuku. Kada imam slobodnog vremena, volim da pišem. To su svetovi, biljke i priče koje se nekada prepliću, nekada ne, ali im dopuštam da gostuju u mojoj duši. Danas su ljudi povezani društvenim mrežama i svako od nas bira šta će dodati ili oduzeti iz svojih interesovanja. Volim tu povezanost, kako kad me ljudi pozovu telefonom da naruče još mojih proizvoda jer su zadovoljni ili zovu po preporuci, tako i kad pozovu da kažu im se sviđa neka moja priča. To je neki moj lični micelijum koji razmenujem sa ljudima, na obostranu radost.
Olivera ima dve ćerke Anu i Jelenu i unuke Viktora i Mihajla, koji u njenom srcu zauzimaju posebno mesto. Roditelji su joj stari, pa se trudi da što više bude prisutna i u njihovim životima. Voli i da putuje. Tako sebe i vidi u nekim penzionerskim danima, kada budu došli. Sa koferom u rukama.
D.P.
Foto: privatna arhiva, pixabay
OLIVERINE PRIČE
BAKA MILENA
Zovem se Malina. Rođena sam 1913. godine. Umrla sam 1988.
Odrasla sam u porodici sa sedmoro dece, četri brata i nas tri sestre. Otac je bio grnčar. Pravio je razne posude od pečene gline. Sećam se tatinog točka na kome su se izvijala vaza, saksija za cveće ili lonac za spremanje jela. Ocine ruke su uvek bile izmazane glinom dok je prenosio svoje umeće na komad zemlje. Nekad bi me posadio u krilo i postavljao moje ruke na glinu koja se okretala. Ponekad bi ispekao taj moj “rad”. Divila sam se mom umeću dok sam te ukrase slagala na moj ormarić.
Kasnije sam se zadevojčila. Dolazili su prosci iz drugog sela da pitaju tatu za mene. Oco je čekao pravog. Jednom je došlo dvoje ljudi, sin i otac da pitaju za mene. Sakrila sam se iza zavese i posmatrala momka koji je došao. Bio je crn i visok sa brkovima. Njegov otac je pričao sa mojim ocom. Tatu sam zvala oco. Videla sam da oco pruža ruku uz obećanje da ćemo ići da gledamo njihovu kuću. Prođe neki dan i pođosmo, oco, braća i ja da gledamo kuću momka. Videh ga kako stoji na strani ispred kuće i čeka nas goste, onako visok i brkat…moj budući muž, moj Milutin.
Svideo mi se Milutin, svidela mi se njegova velika lepa kuća. Gledao me Milutin, kad god bi ugrabio priliku da drugi ne vide…a gledala sam i ja njega. I tako…dogovoriše se ovi naši oko miraza. Dade mi oco kredenac u miraz, dva lonca za kuvanje, majka njenom rukom tkane čerge. Ponesoh i svoje ukrase od gline.
Udadoh se za Milutina. Voleli smo se. Izrodismo četvoro dece. Dodje rat. Ode mi Milutin u četnike. Svekar i svekrva su mi pomagali oko nejači. Bilo je puno posla i u polju. Milutin je ispočetka dolazilo kući, kasnije sve ređe. Onda je prestao dolaziti.
Jednom je neki njegov drug došao da nam saopšti vest da je Milutin stradao od ruke partizana. I tako, ispočetka je bilo teško, posle sam se navikla da ga nema. Prestala sam da gledam na put da li će naići. Godine prolaziše. Nemaština je tražila da se useli u našu kuću. Borila sam se sa njom koliko sam mogla i umela.
Jednom je došao oco. Nosio je svoj grčarski točak i reko mi – Što Malina ne počneš da radiš sa glinom, lakše će ti biti da decu ishraniš. I krenuh…naučih i moje dečake da oblikuju figure, ova ženskadija nisu htela. I bi nam bolje. Odoše mi deca za veliki grad sa svojim zanatima, ćerke se poudavaše.
Ostadoh sama. Iako mi je kuća na kraju sela nije me bilo strah. Mislila sam da me Milutin čuva. Ponekad kada bih sedela na travi ispred naše kuće imala sam utisak da sedi pored mene i smeška mi se svojim velikim brkovima dok mi poklanja narcis ubran iz naše bašte.
Sada smo zajedno na nekom drugom mestu.
Kuća nam je još lepa kao onog dana kada sam je prvi put videla. I još nam cvetaju narcisi.
Na starom kredencu iza vrata još stoje ukrasi od gline koje sam kao dete pravila.
TOSKANA
Eto i to je gotovo, reče Vesna nakog ulaska u svoj stan. Njena crna mačka je skočila sa fotelje i pritrčala praznoj posudici za hranu. Bićemo više zajedno maco, od danas sam u penziji. Zaslužila sam to, i dalje je pričala na glas dok je pristavljala kafu. Dobila sam poklon od kolega, ručni sat, govorila je, dok je sipala nestrpljivoj mački hranu. E tako, reče i sede za svoj stari kompjuter kojeg je Miloš ostavio kada je otišao za Beograd.
Otvorila je kutijicu uzela sat i stavila ga na levu ruku. Žuti, ženski sat sa braon kožnim kaišem. Od kada joj niko ništa nije poklonio.
Živela je sama od kada joj je sin otišao da studira u Beogradu. Posle završenih studija ostao je da stažira u jednoj advokatskoj kancelariji. Kasnije se oženio, dobio decu.
Društvo joj je pravila, već sedam godina potpuno crna, umiljata mačka.
Htela je da pogleda na internetu da li se stvarno prodaje fabrika u kojoj je radila. Pretraživala je ali nikakvu vest o tome nije mogla da nadje. I ako su sada već njene bivše kolege imale fejsbuk, instagram, tik tok, Vesna nije imala ništa od toga. Razmisljla je da li da zamoli mladu komšinicu da joj otvori kada je vidi u hodniku. Danas ako nemate drustvene mreže, ko da ne postojite.
Ukucala je svoje ime i prezime na guglu. Vesna Jevremović. Iznenadila se kada je ugledala knjigu koju je napisala Vesna Jevremović pre deset godina. Naslov knjige je glasio Toskana. Čudno, neko sa njenim imenom i prezimenom je napisao knjigu dok je ona radila u fabrici u Trsteniku. Ugasila je komp i ispružila se na bordom kauču da odmori.
Zaspala je. Onaj kratki popodnevni odmor. Sanjala je da je u nekom nepoznatom gradu. Šetala se ulicom cije su se strane završavale velikim belim kućama od kamena.
Probudila se i rešila da ode do biblioteke. Pročitala je puno knjiga ali je zainteresovala knjiga koju je neko napisao sa istim imenom i prezimenom kao sto se ona zove. Bibliotekar, sa okruglim naočarima, pružio joj je knjigu. Imala je sjajne lepe korice, mirišljave stranice, lep font slova. I njeno ime i prezime. Taman je počela da razmišlja da li je ona napisala tu knjigu ali je se ne seća, bibliotekar sa lenonke naočarima povuče je za rukav u sledeću prostoriju. Skinuo joj je sat sa ruke koji je dobila od kolega iz fabrike kao uspomenu, za odlazak u penziju. Otvorio je sat i izvadio veću kazaljku. Stavio je kazaljku u desnu šaku i pokazao joj da je prinese srebrnkastom globusu koji je krasio veliki drveni sto. Sve vreme ovoh događaja Vesna je bila potpuno ravnodušna. Prinela je kazaljku globusu i ona se magnetski prilepila za jednu mesto na mapi. Bila je to Toskana u Italiji. Vratila je knjigu bibliotekaru i otisla kući.
Ključ od stana i mačku je ostavila komšinici na čuvanje. Ponela je usteđevinu koju je čuvala u spavaćoj sobi u kutijici iza regala za ne daj bože. I torbu u koju je složila njenih pet letinjih haljina i jedan šešir.
Danas je peti dan od kako je u Italiji. Toskana i njeni gradovi su joj se potpuno obnažili i prikazali svoju lepotu. Sedela je u predvečerje u jednom restoranu na obali mora u gradu Livorno. Sunce je polako upadalo u more ili u njenu času crnog vina koje je pila. Vetar je neumorno mešao mirise čempresa i mora. Sve je bilo tako nestvarno. Onaj život u fabrici kao da se nekom drugom desio a ne njoj. Pogledala je na ruci koliko ima sati ali tu je bila samo velika kazaljka.
Vreme, izmišljena i ograničavajuća stvar i zašto bih igde žurila? Mogla bih ovde ostati zauvek. Ovo je mesto za mene, pripadam ovde a ne onom malom industrijskom gradu, razmisljala je Vesna. Uzela je poslednji trokutić sira iz keramičkog tanjira. Otpila je gutljaj vina zagledala se u pučinu i izgovarila na glas.
Ostaću ovde i napisaću knjigu. Pogledala je u sat sa jednom kazaljkom.
-Ili možda već jesam.