Prazna je klupa sa koje je deda Živan, pune dve i po decenije, sa osmehom na licu, dočekivao one koji dođu da natoče vodu sa česme „Pčela“. Nema više ni vaze na stolu, u koju je svakog jutra stavljao cveće, sveže ubrano u obližnjem šumarku. Dolaze ljudi i dalje da natoče vodu, ali se ne zadržavaju kao ranije, kada bi zaseli sa njim, popričali, upitali jedni druge za zdravlje.
„Pčela“, nadaleko poznato prirodno izvorište nadomak Šanca, više nije isto mesto. Nedostaje deda Živan, pukovnik u penziji, koji je skoro do poslednjeg dana života dolazio, dočekivao i ispraćao putnike namernike. Čuvar „Pčele“, kako su ga svi zvali i kako mu i na umrlici piše, bukvalno je to bio. Napustio je ovaj svet u 99. godini života, na Božić. Kažu da dobri ljudi odlaze na velike praznike.
Govorio je da je „Pčela“ njegov drugi dom, a ljudi koji su dolazili smatrali su ga dobrim domaćinom. I bio je. Svakog jutra i u desetoj deceniji života, leti i zimi, dolazio je na svoje „radno mesto“. Ubere cveće, počisti prostor oko izvorišta i „doradi“ ako nešto treba.
Stekao je poverenje i nadležnih za kontrolu kvaliteta vode sa prirodnih izvorišta, pa su mu prepustili hlorisanje protočnog bazena, na stotinak metara iznad točećeg mesta. Nakon svakog ubacivanja hlora, dežurao je dva do tri sata i nije dozvoljavao ljudima da tada toče vodu. U Zavodu za javno zdravlje su govorili da, za razliku od nekih drugih izvorišta u kruševačkom kraju, „Pčela“, zahvaljući njemu ima konstantnu hemijsku i mikrobiološku ispravnost.
Za nesebični trud i dugogodišnji volonterski rad Grad Kruševac ga je 2018. godine nagradio Vidovdanskim priznanjem, koje se inače dodeljuje na Dan grada, na prijemu u Gradskoj kući. Živan Tomić baš i nije voleo prijeme, pa mu je priznanje, tadašnja gradonačelnica lično uručila na njegovom „radnom mestu“.
Govorio je da će o „Pčeli“ brinuti dok ga noge nose. I brinuo je. Posadio je i voćnjak na nekoliko metara od izvorišta, jabuke i lešnike, da se posluže oni koji dođu. Da ulepša prostor, zasadio je ruže i tuje. U pojilicu za krave pored česme, koja više nije za to služila, ubacio je dvadesetak ribica da se, kako je govorio, raduju deca kad dođu. Ljut je bio što su mu ribice krali. Nabavljao ih je iznova i iznova. I odustao na kraju.
Inače, Živan se, nakon što je završio radnik vek, iz Beograda vratio u rodni Šanac. Porodica je ostala u prestonici i posećivala ga povremeno. Pre njegovog dolaska, česma „Pčela“ je bila potpuno zapuštena, takoreći kao deponija. Na njegovu inicijativu, očišćeno je, a čak 26 kamiona smeća je tada pokupljeno. Snašao se i za reflektor za iznad platoa, za one koji po vodu dolaze kada padne mrak.
Pčelu je „prigrlio“ iz, kako je govorio, ljubavi prema prirodi i ljudima. Na stotine ih dnevno dolazi na tu česmu. Na tom mestu stekao je mnogo prijatelja. Tvrdio je da je, pijući tu vodu, izbacio kamen iz bubrega, da ga je ozdravila i pomogla mu da ostane vitalan. I bio je zdrav i u desetoj deceniji. Bez naočara čitao.
O istoriji česme je znao dosta i o tome rado govorio. Novinari, koji su često pisali o njemu, nisu morali da istražuju. Od deda Živana su mogli da čuju da voda, najverovatnije dolazi podzemno iz Kragujevca, da je česma napravljena još 1938. godine ( kada se pojavila prvi put je nepoznanica), da je materijal za njenu izgradnju obezbedilo tadašnje Ministarstvo zdravlja Kraljevine Jugoslavije, a da je majstor bio Stojan Vidić iz Šanca. Česma je izgrađena kulukom meštana koji su bili toliko vredni da im je majstor tada rekao da su vredni kao pčele. Otuda njen naziv. Živan Tomić će ostati upamćen kao njen čuvar.
Danijela Pavlović