U nedelji posvećenoj osobama sa autizmom, u ime roditelja te dece , jedna majka obratila se dirljivim pismom. Ona je Nevena Tatić Karajović, naša sugrađanka, majka dečaka sa autizmom i terapeut za decu sa autizmom. Prenosimo njeno pismo:
Svi delimo isto stanje. Ne bih ga nazvala problemom niti bolešću, imamo stanje i situaciju. Situacija je svakodnevna, stanje je neprolazno. I jedno i drugo imaju uspone i padove, krive i prave linije, dobre i loše dane, noći, sate, trenutke. Mi, roditelji, naša deca sa autizmom i njihova braća i sestre, kao i naši roditelji, svi plovimo tim linijama, balansiramo i snalazimo se. Često sebi ličim na akrobatu koji hoda žicom nad provalijom i drži se o jedan štap. Taj štap je vera i naša snaga.
Mi moramo da verujemo da možemo i moramo da imamo snage. Potrebni smo našoj deci. Borimo se svi. U jednoj majci sa jednim detetom sa autizmom ima snage da pokrene bregove. Ima odlučnosti da učini nemoguće. Ima volje, strpljenja, nežnosti, mnogo nežnosti i svemir ljubavi.
Tu nije kraj. Mi se međusobno pomažemo. Jedna drugoj pružamo ruku, čvrstu, nesalomivu i punu razumevanja. Jedna drugoj pružamo osmeh, šalu, utehu, savet i podstrek. Mi smo klub velikih srca i široke duše, jakih osećanja i beskrajne podrške. Mi ne smemo da stanemo. Nije nam teško. Trebamo našoj deci. Oni su mi.
Naša ruka uvek drži njihovu ruku. Naše oko uvek vidi i njihovo oko. Naša srca kucaju zajedno. Mi smo još uvek jedno. Oni nisu samostalni, ali ni mi nismo sami. Mi imamo uvek tog nekog ko nas bezgranično voli, uvek nekog ko zna kad smo tužne, uvek nekog ko je tu. Mi smo celina sa našom decom, a svi mi zajedno velika grupa saputnika, saboraca i sestrinstva, bratstva. Očevi su stubovi, majke kormila.
Putujemo svi mutno plavom bojom autizma. Ne znamo zašto, ne znamo kako, kažu stručnjaci! Znaju za svemir, za planete, za morske dubine, zvezde i one i ove, za mikroorganizme, za daleke predele, šume, svaku zverku… a ne znaju za moje i tvoje dete??? Šta sa njim bi? Nema leka?! Dadoše mu neku plavu boju i to je sve! Mutno je. No, mi vidimo svetlost, mi sami sijamo i plivamo. Cele porodice. Nema predaje! Snalazimo se! Gle čuda! U tom svetskom naučnom, medicinskom školskom i svakom drugom neznanju, mi možemo i umemo! Hvala Bogu, samo je On na pomoć.
Hvala našoj deci, uče nas životu. Poneko pruži neku mrvicu dobrote. Hvala mu. Svet je pružio taj jedan dan, hvala mu. Više bismo voleli da umesto mrvica imamo hleb, mesto pod suncem, razumevanje, podstrek, savet, pomoć u učenju, u svemu. Naša deca mogu da uče i nauče. Treba im pomoć, mnogo mnogo više pomoći. Više bismo voleli godinu nego jedan dan. Našoj deci je potreban svaki dan, poseban. Teško je izdvojiti nešto što je posebno posebno, lako se odreći. Zato naše plavo svetlo stoji u tami. Čekamo da svane. Do tada, volimo osmehe njihove, najdragocenije što je svet izrodio. Držimo se za ruke i plovimo.