Volonterka kruševačkog Crvenog krsta postala je na svoj 14. rođendan i od tada je, kako kaže, to njena druga kuća. Vreme između dve akcije koristi da stečeno znanje i iskustvo u toj humanitarnoj organizaciji, prenese u svoje rodno selo, gde samostalno pokreće akcije pomoći najstarijim meštanima i socijalno ugroženima. Najveća nagrada joj je osmeh koji ljudima izmami svojim dolaskom. Ona je Jovana Đorđević, devojka velikog srca i primer svima nama.
Energija kojom Jovana (21) zrači i način na koji govori o volonterskom radu, vraća nadu da se empatija među ljudima ipak nije izgubila. Sa volonerima se prvi put srela u centru Krusevca, kada je Crveni krst organozovao akciju povodom Međunarodnog dana borbe protiv zloupotrebe i nezakonite trgovine drogama, i od tada je deo njihovog tima.
–Prišla sam volonerima i pitala ih šta je potrebno da i ja postanem volonterka. Dan kasnije sam došla u Crveni krst, tog dana je bio moj 14. rođendan, 27. jun, ujedno i dan kada sam postala deo tima– s ponosom počinje svoju priču naša sagovornica.
Kako je volonterski rad u Crvenom krstu human i pre svega ozbiljan posao, trudila se da što pre stekne sva potrebna znanja i veštine:
–Prošla sam brojne seminare, obuku iz prve pomoći, obuku za delovanje u nesrećama, program borbe protiv trgovine ljudima i sve ostalo što jedan volonter mora da nauči.
Iako je tokom prethodnih sedam godina učestvovala u brojnim akcijama, najviše je sebe pronašla u akcijama obilaska starijih lica i socijalno ugroženih porodica:
–Kada uđem u kuću stare i nemoćne osobe, osmeh koji im izmamimo našim dolaskom, nema cenu, to je ujedno trenutak i tuge i radosti, tužna sam kada te ljude vidim a opet i srećna jer sam uspela da im ulepšam makar jedan trenutak života.
Svaka akcija je za Jovanu važna, ali one koje će posebno pamtiti su odlazak na Dečije odeljenje i poseta baki kojoj su jedino društvo bile dve mačke.
–Uvek je tužno kada u vreme novogodišnjih i božićnih praznika vidite decu koja leže u bolnici, a najtužnije mi je bilo kada smo posetili dečaka koji je bio teško bolestan i sam u sobi. On se nama jako obradovao kao i poklonu koji smo pripremili za njega, a ja ni danas ne mogu da definišem kako sam se tada osećala. Bilo je mnogo tužno a opet i lepo videti da mu je drago što smo tu.
I stariju ženu na kućnom pragu pamtiće zauvek.
–Imali smo puno sličnih situacija kada smo obilazili starija lica, ali ta mi je nekako ostala najviše u sećanju. Čekala nas je na vratima a pored nje su stajale dve mace. Kada smo je pitali kako je, rekla je da je tužna i dodala „samo se vi mene setite“. Tada sam najviše prepoznala značaj onoga „naše malo, nekome znači mnogo“.
Ovoj mladoj volonterki ništa nije teško. U stanju je da danima radi bez odmora, kada je to potrebno.
-Bilo je raznih vanrednih situacija. Od jutra do večeri na terenu, nosite pakete po kiši, snegu, istrajavate jer znate da ste nekome potrebni. Dešavalo se da kad se akcija završi ja ostanem u Crvenog krstu da pomognem oko pakovanja paketa za naredni dan, iako to niko od mene ne traži. To što sam i ja i ostali volonteri takvi, umnogome je zaslužna i sekretarka Ema, koja je stalno uz nas, rame uz rame sa nama učestvuje u akcijama, ona je divna i jedinstvena. Tu su i sve moje kolege volonteri sa kojima sam imala sjajnu saradnju u proteklih sedam godina.
Osim što volontira u Crvenom krstu, Jovana je i inicijatorka brojnih akcija u svom selu.
–Inicijatorka tih akcija sam ja, ali one ne bi mogle da budu uspešne da nemam ogromnu podršku i pomoć ostalih meštana. Svi smo uključeni, između dve akcije koje organizuje Crveni krst, mi obilazimo naše starije komšije koji žive sami, popričamo sa njima, pitamo ih šta im je potrebno. Uz podršku imućnijih meštana, obezbeđujemo i pakete pomoći, kao i novogodišnje paketiće za decu iz socijalno ugroženih porodica. Sve to lepo funkcioniše, već prelazi u tradiciju i verujem da će tako i ostati.
Jovana je bila i inicijatorka da se u njenom selu postavi spomen česma svim palim borcima iz tog sela, od 1941. do 1999. godine. Uz podršku meštana, u znak sećanja na sve one koji su život dali za svoju državu i svoje selo, u centru sela postavljeno je ovo spomen obeležje. Takođe, na njenu inicijativu, meštanin Milovan Topličanin koji je poginuo u ratu 1999. godine, dobio je svoju ulicu u Mačkovcu.
–Šta da kažem, biti volonter je velika čast i privilegija. Ne može se opisati rečima ta količina ljubavi i zadovoljstva kada vidite da se ljudi kojima ste došli u posetu ne obraduju toliko zbog pomoći koju ste doneli, koliko zbog toga što ste tu, što ste ih se setili. Volela bih da što više mladih ljudi to shvati, da nam se priključe, jer kada bismo više brinuli jedni o drugima, ovaj svet bi bio mnogo bolji– kaže na kraju ova volonterka, inače po struci farmaceutski tehničar.
D.P.