U Nemačku su, kod brata koji tamo živi, Kristina ( 21 ) i Mina ( 24 ) otišle pre dve godine, sa željom da tamo i ostanu. Ideja da se ipak vrate u Srbiju i da na svojoj dedovini pokrenu sopstveni biznis rodila se, kako kažu, u trenutku. Kofere su spakovale već nakon pet dana…
Samo tri meseca kasnije, ove sestre od tetke već imaju „ozbiljnu priču“- prepoznatljiv brend i više od 38.000 pratilaca na društvenim mrežama. Njihov ajvar je tražen, a zbog video snimaka prirode koje postavljaju redovno, mnogi su poželeli i da kao turisti posete Rašicu, selo podno Kopaonika gde ove dve mlade obrazovane devojke sada žive i rade.
– Iako nam je u Nemačkoj bilo dobro, osećamo da smo donele pravu odluku. Ovde imamo sve što nam treba, babu i dedu koji nas podržavaju, čist vazduh, izvorsku vodu, domaću hranu, mir, tišinu. Ustajemo rano i ništa nam nije teško- tako ukratko opisuju svoj život na selu.
U Rašici su, kažu, kao deca provodile dosta vremena, svaki zimski i letnji raspust:
–Pomagale smo tada dedi i babi, oni sada nama pomažu. U septembru kada smo došle, već je bilo vreme da se krene sa ajvarom. Iskreno, nismo nikada to radile, baka je priskočila u pomoć jer inače pravi odličan domaći ajvar, a i mi smo dale sve od sebe da naučimo da pripremamo zimnicu. Nakon što je prvih 200 tegli ajvara sa natpisom „Zdravo sestro“ ugledalo svetlost dana, naša „priča“ je zvanično pokrenuta – navodi Kristina.
Sve što rade snimaju, kao i prirodu koja okružuje ovo prelepo selo, te dele sa pratiocima na svom tik tok profilu „Zdravo sestro“.
–To je zapravo i bila ideja. Da promovišemo svoje selo i prirodne lepote ovog kraja, ali i da našim pratiocima ponudimo prave domaće proizvode. Znale smo da to možemo i da smo odlična kombinacija, ja sam grafički dizajner i odlično se snalazim na društvenim mrežama, a Kristina je biotehnolog (kontrola voća i povrća) i njen posao je da brine o tome da ono što prizvedemo bude vrhunskog kvaliteta, od osnovnog do finalnog proizvoda- kaže Mina.
Ajvar je bio samo početak, a u planu je i proizvodnja domaćih džemova, sokova…
-Imamo svoje šljive, maline, jabuke koje se ne prskaju. Deda ima i 20-tak košnica, a plan je da i to proširimo, da možemo da ponudimo med i proizvode od meda iz kraja gde je priroda netaknuta.
Kristina i Mina kažu da ljudi u Srbiji vole da kupuju domaće proizvode, te da se pokazalo da su spremni da ih plate i više kako bi se kvalitetnije hranili:
–Organski proizvodi se sve više traže, a istovremeno, sve je više onih koji odmor žele da provedu u prirodi. Od trenutka kada smo postavile prve video snimke sa lepotama ovog kraja, mnogi su nas kontaktirali sa željom da dođu kao turisti. To se nekako poklopilo sa našim prvobitnim biznis planom, a to je da ovde napravimo i neki etno kutak, sa smeštajem i hranom.
Osim predivne prirode i čistog vazduha, u blizini je i Budim banja, na 540 metara nadmorske visine.
-Sa blagotvornim dejstvom ove banje najbolje je upoznato lokalno stanovništvo. Mineralna voda sa izvorišta ima lekovito dejstvo, posebno za organe za varenje, a tu je i lekovito blato, za koje kažu da leči mnoga kožna oboljenja. Sve to bi trebalo malo da se uredi, prilazi i ostalo, i sa predstavnicima opštine smo već razgovarale o tome- kažu Kristina i Mina.
Iako su od početka znale da rade pravu stvar, kako kažu, iskreno nisu verovale da će njihova „priča“ imati baš toliko veliki odjek.
– Interesantne smo i medijima, pišu o nama, gostujemo na televizijama. Iako baš nemamo puno slobodnog vremena, odazivamo se svima, svesne smo da je i to deo našeg posla. To je takođe i prilika da pokažemo mladim ljudima sve prednosoti života na selu.
Osim što svakodnevno isprobavaju nove domaće recepte, gde im je baka pokazala kako se, na primer, i od ljuski krompira može napraviti ukusno jelo ( a one su to kasnije i podelile sa svojim pratiocima), Kristina i Mina voze i traktor.
-Ma sve radimo, kuhinja, bašta, njiva, domaće životinje…Umemo da vozimo i traktor, ali pošto se deda plaši, za sada vozimo samo po ravnom, ne da nam da idemo u brda. Kad proceni da smo dovoljno vešte, dozvoliće nam i to- kroz smeh pričaju naše sagovornice, dodajući da su baba i deda takvi da im pored njih toliko i ne nedostaje društvo mlađih.
Ipak, ponekad požele i da odu do grada, da provedu vreme sa svojim vršnjacima.
–Kad nam zafali urbani život, za sat vremena smo u Kruševcu, vidimo se sa prijateljima, odemo na neku žurku. I opet, rado se vratimo u naš mir i tišinu.
Kao i mnoga sela u Srbiji, i u Rašici ima dosta napuštenih kuća, stanovništvo je pretežno staro. Kristina i Mina kažu da je to baš tužno, te poručuju svojim vršnajcima da život na selu ima dosta prednosti i mnogo toga lepog što novcem ne može da se kupi.
D.P.