Priču o kruševačkim kvizomanima nije nimalo lako napisati a da se pri tom ne ogrešimno o nekog našeg sugrađanina. Ni danas se ne može zaboraviti blistavi nastup Zdenka Banjanina na Kviskoteci 1985. kada je u sveukupnom plasmanu zauzeo drugo mesto. Sumorne 90-te prvi je razbio Ivan Jakovljević pobedom na Muzičkoj slagalici, kviz danas poznat kao Slagalica. Usledila je gromovita pojava pravo iz Kruševca: Omer Ekić apsilutni šampion svih kvizova. Nema kviza na kojem nije trijumfovao. I tako redom Kruševljani su na kvizovima ostavljali svoj pečat, neko znanjem, neko specifičnim nastupom, a neko i šarmom, poput našeg sagovornika koji i danas nosi epitet najmlađeg pobednika. Nastupio je kao gimnazijalac, a danas nam svoje utiske prenosi kao docent Matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
*Prošle su pune tri decenije od kako se emituje Slagalica, a vi još nosite epitet „najmlađeg šampiona“, odnosno najmlađeg takmičara koji je trijumfovao u celom jednom ciklusu. Koliko vam to znači?
– Naravno da znači puno. Čak i u razgovoru s ljudima koji se ne sećaju vremena kada sam učestvovao, stičem utisak, da se, usled konstantne visoke popularnosti Slagalice, takav uspeh visoko ceni. Takođe, čini me veoma ponosnim što su me se setili nakon toliko godina i pozvali da učestvujem u jubilarnom ciklusu šampiona povodom tridesetogodišnjice kviza.
*Koje godine ste nastupili i kako je došlo do toga?
– Nastupio sam 1995. godine u petom ciklusu kada sam imao 16 godina i bio učenik drugog razreda Gimnazije u Kruševcu. Još odmalena sam obožavao da gledam kvizove, u prvom redu Kviskoteku Televizije Zagreb koja je onda bila najkvalitetniji kviz u SFRJ. Dečački san mi je bio da nastupim na takvom kvizu. Tada je granica za prijavljivanje bila 13 godina i ja sam čekao priliku da steknem uslove da se prijavim. Neposredno pre mog 15. rođendana počela je da se emituje Muzička slagalica (današnja TV Slagalica) i odmah sam znao da je to ono pravo. Redovno sam pratio svaku emisiju i shvatio da postavljene zadatke rešavam bolje od većine takmičara. Krajem 1994. sam učestvovao na testiranju na kom sam imao izvanredan rezultat. Tada su me pozvali na snimanje.
*Kako je tekao vaš put do filnala, postoji li neka pikanterija koju biste izdvojili?
– U to vreme u studiju je bila prisutna publika koja je početkom i krajem emisije aplaudirala takmičarima i po zvuku mi se činilo da ih je solidan broj. Stoga kada je došao dan da učestvujem pozvao sam drugove i drugarice iz Gimnazije kao podršku. Direktor Gimnazije je obezbedio autobus i zabeleženo je da sam imao 43 navijača što je apsolutni rekord kom sam bio blizu i u finalnoj emisiji kada sam takođe doveo veliki broj navijača.
U debitantskoj epizodi takmičio sam se protiv Miroslava Cvetkovića iz Niša, vicešampiona drugog ciklusa, veoma jakog takmičara i poznatog enigmate, tako da su mi prognozirali veoma male šanse. Ipak, ja sam imao prilično samopouzdanja i bez obzira na neiskustvo u programu „uživo“, uspeo sam da pobedim. U to vreme postojala je preliminarna faza ciklusa od 40 epizoda, po sistemu „pobednik ostaje“ i maksimalno je moglo da se učestvuje u sedam emisija. Uspeo sam da ostvarim maksimalnih sedam pobeda i, s pozicije prvog nosioca, plasirao sam se u četvrtfinale, a zatim polufinale i finale.
*Usledila je finalna pobeda. Reklo bi se da je Nešković je imao posebne simpatije prema vama...
– U finalu sam se ponovo susreo s Cvetkovićem, protivnikom iz prve epizode, tako da je tada bilo potpuno jasno da sam imao najtežeg mogućeg protivnika u prvoj emisiji. Bilo je dosta teže, izgubio sam prvu rundu, ali dobio sledeće dve i u ukupnom rezultatu trijumfovao.
Mislim da ste u pravu da sam imao simpatije urednika Nikole Neškovića, ali i drugih ljudi koji su realizovali snimanje Slagalice. Deo simpatija je bio svakako zbog moje mladosti. U to vreme nije bilo neuobičajeno da učestvuju srednjoškolci, ali niko pre mene nije imao rezultate koji ga svrstavaju u favorite. To je sigurno značilo i za popularizaciju Slagalice, a sledeći šesti ciklus osvojio je takođe jedan srednjoškolac, sedamnaestogodišnjak iz Niša.
*Iako Vas mnogi opisuju kao povučenog i veoma skromnog mladića, u šta sam se lično još tada uverio, da li je pobeda na Slagalici uticala na popularnost u rodnom gradu?
– Popularnosti je svakako bilo. Pored Gimnazije, u kojoj sam već bio poznat i tokom snimanja (koje je bilo oko mesec-dva pre emitovanja), nakon emitovanja ljudi su me zaustavljali na ulici i pružali mi podršku. Lepa sećanja vežu me za to vreme. Međutim, ja sam u jesen te godine nastavio školovanje u Italiji, tako da nisam dugo uživao u toj popularnosti 🙂
*Kako vidite danas Slagalicu, da li je to isti onaj kviz iz vremena kad ste Vi učestvovali, ili su se kriterijumi promenili?
– Posle pobede nisam više pratio Slagalicu, delom zbog zasićenja usled ostvarenog uspeha, a delom zbog odlaska u Italiju i kasnije u Beograd na studije. Nakon toga sam primetio da se dosta toga promenilo. Neke igre su izbačene, ubačene nove, a i one koje su ostale su prilično izmenjene. Nekad je Slagalica trajala 35 minuta, sada je to desetak minuta kraće, iako je broj igara veći, tako da se može reći da se prilagodila ubrzanom načinu života. Ono što posebno pada u oči je ograničeno vreme i značaj brzine u svakoj igri, čak i u igri direktnih pitanja “Ko zna zna” i asocijacijama. Meni je, moguće i zbog nostalgije, draža stara verzija, ali verujem da mladim generacijama više odgovara novi model. Ipak, ako je poredimo s drugim kvizovima koji se mogu videti na našim televizijama, mislim da je Slagalica za klasu bolja jer kroz raznovrsnost igara pruža takmičarima različitih vrlina i aduta da se istaknu.
*Da li ste u međuvremenu nastupali na drugim kvizovima, i šta bi mogli da nam kažete o tome?
– Nisam nastupao na drugim kvizovima. Nekada je postojalo nepisano pravilo, koje sam usvojio od starijih uspešnih kviz-majstora, da se neko ko je postao šampion ne prijavljuje ponovo za učešće u istom kvizu (ne računajući naravno superfinala između samih šampiona)*. A pored Slagalice, nijedan drugi kviz mi nije bio dovoljno inspirativan ni da ga redovno pratim, niti da se prijavim za učešće. Gledao bi ih uglavnom ukoliko bi se na njemu takmičio neko od mojih poznanika i prijatelja.
N.N.
*p.s. Pravilo o kojem govori Marko uveo je Lazo Goluža, urednik Kviskoteke, sa namerom da spreči stvaranje profesionalizma u kvizovima. Na žalost njegov metod je funkcionisao samo do raspada Jugoslavije. Nadam se da nećete zameriti autoru što se umešao ovom fusnotom.