Dvanaestogodišnja Aleksandra od malih nogu koristi znakovni jezik i s ponosom govori o životu u porodici u kojoj ljubav ne poznaje prepreke.
Odrastanje u porodici gluvih mnogima deluje kao izazov, ali za Aleksandru Aleksić je to pre svega život ispunjen ljubavlju, podrškom i posebnim iskustvima koja su je oblikovala u odgovornu, strpljivu i empatičnu osobu.
Iako njen dom u kome su i mama ,tata, baka i tetka gluve osobe često opisuje kao „svet tišine“, komunikacija u porodici nikada nije izostajala. Naprotiv. Njena porodica se, kako kaže, ne razlikuje od bilo koje druge.
U njihovom domu, baš kao i u svakom drugom, dele se svakodnevne obaveze, poslovi i radosti, planiraju putovanja, neguju trenuci provedeni zajedno. Jedina razlika je u tome što se njihove reči često ne izgovaraju glasom , već rukama, pogledima i osmesima.
Od najranijeg detinjstva znakovni jezik postao je njen maternji jezik i jezik srca. Prvo je naučila reči na znakovnom a tek onda na govornom jeziku. Kroz njega je naučila da emocije ne stanuju samo u rečima i da se ljubav može pokazati na bezbroj načina. Kao dete gluvih roditelja, Aleksandra svakodnevno pomaže u komunikaciji i prevođenju, ali to ne doživljava kao obavezu.
-Osećam se kao most između sveta tišine i sveta koji čuje. To za mene nije teret , već nešto na šta sam ponosna- iskreno kaže ova devojčica.
Iako ima samo 12 godina, Aleksandara svakodnevno pomaže roditeljima u komunikaciji sa okolinom. Kada zajedno idu u prodavnicu, prenosi prodavcima šta njeni najbliži žele da kupe i njima na znakovnom objašnjava odgovore. Na putovanjima pomaže pri kupovini karata, prijavi u hotel i snalaženju na novim mestima, a kada su mama ili baka bolesne , prevodi razgovore sa lekarima i objašava uputstva o terapiji.
Upravo zahvaljujući svojim najbližima naučila je da posmatra ljude, da prepozna emocije skrivene u izrazima lica i da razume i ono što se ne izgovori naglas.
Ipak, svesna je da još uvek postoje predrasude i nerazumevanje prema gluvim osobama.Zato koristi svaku priliku da svojim vršnjacima i okolini objasni da njena porodica nije drugačija – samo komunicira na drugačiji način.
-Volela bih da ljudi razumeju da moja porodica može sve što mogu i druge porodice. Moji roditelji, baka, tetka ne čuju ali vole, brinu i pružaju poršku kao i svi drugi.
Njena priča podseća nas da se najvažnije životne lekcije ne uče samo slušanjem, već i pažljivim posmatranjem, razumevanjem i otvorenošću prema drugima. Jer kako kaže mala Aleksandra različitost nije prepreka – ona je bogatstvo.
A možda upravo u domu ispunjenom tišinom, najglasnije odjekuju ljubav, podrška i snaga porodice.
-Budite ponosni na svoju porodicu i ne stidite se toga što znate znakovni jezik .To vas čini posebnim i može vas naučiti mnogim vrednim stvarima u životu- poručuje Aleksandra.
Ivana Filipović
Foto: privatna arhiva