Znali smo ga dobro iz Školskog dispanzera. Izuzetno stručan, temeljan, lekar kod koga su pregledi trajali pola sata, i ne baš lak kad smo želeli da se domognemo opravdanja. Sve u svemu naš Kruševljanin dr Milen Pavlović već 13 godina živi na Bliskom istoku, konkretno u Kuvajtu gde radi kao dečji neurolog i epileptolog. Kruševac je napustio pre odlaska u Kuvajt, iselivši se sa porodicom u Novi Sad.
*Koje godine ste se preselili u Novi Sad i šta je bio razlog te vaše odluke.
– Bila je to 2004. godina. Nevoljno sam otišao zbog tada ograničenih mogućnosti za dalji profesionalni razvoj. Podstrek mi je dala iznenadna ponuda da radim na “Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine” u Novom Sadu, na odseku za razvojnu neurologiju i epileptologiju. Bila je to prilika da se potpunije posvetim svojoj užoj oblasti interesovanja. Tamo sam stekao dodatna iskustva u hospitalnom radu i reputaciju među pacijentima i kolegama, i u to vreme promovisan sam u primarijusa.
* Kako je došlo do toga da odete u Kuvajt.
– Posredstvom Ministarstva zdravlja Srbije, našim bolnicama je prosleđen dopis Ministarstva zdravlja Kuvajta da se traže pedijatrijski neurolozi za period od tri meseca. Zaintrigiran mogućnošću da upoznam novi ambijent, drugu populaciju i njihove bolesti, navela me je da se javim. Posle šest meseci, kada sam na to već zaboravio, stigao je pozitivan odgovor za rad u jednoj od bolnica tercijarnog nivoa. Bilo je to sasvim novo iskustvo naći se u kulturi tako različitoj, i nama malo poznatoj. Posebno sam bio iznenađen širokim spektrom retkih bolesti, uglavnom poznatih samo iz literature, kao i razvojnih poremećaja vrlo prevalentnim među tamošnjom dečjom populacjom. Bliski istok je i inače poznat kao područje sa visokom učestalošću raznolikih i teških neuroloških bolesti i dece i odraslih. Posle isteka tromesečnog perioda ponudili su mi da ostanem da radim kod njih kao specijalista u regularnom radnom odnosu. Ugovor je, po povratku u Srbiju, čekao na moj potpis skoro sedam meseci, koliko je trajalo moje oklevanje da ga prihvatim i upustim se u novu životnu i profesionalnu etapu.
* Koliko dugo radite u inostranstvu i kakvi su danas vaši utisci.
– Od 2011. godine je krenulo moje novo životno poglavlje, najpre planirano na dve godine da bi se potom gotovo neosetno produžavalo, dok sam sve dublje ulazio u sistem rada i odnosa u jednoj sasvim drugačijoj zemlji. Sve se to slivalo u jedan novi film sa dva paralelna toka, jedan u Kuvajtu, drugi u Srbiji. Zahvaljujući društvenim mrežama ostao sam dostupan i mojim starim pacijentima iz Srbije koji su me tako pronalazili, pitali za savete i koje redovno viđam na konsultatinim pregledima kada sam u Srbiji.
Koncept rada je prilično drugačji nego kod nas. Zapravo je to anglosaksonski sistem bolničkog rada, kome se trebalo prilagoditi. Hijerarhija zvanja je složenija (od pomoćnika registrara do konsultanta) što se reflektuje i na raspodelu odgovornosti u sistemu zbrinjavanja i vođenja pacijenata. Ja sam inicijalno primljen kao specijalista da bih vremenom bio promovisan u konsultanta sto je najviši klinički rang. Tamo ste stalno izlozeni reflektorima kroz razna raportiranja, predavanja i diskutovanja o pacijentima, kako u bolnici tako i na čestim međunarodnim stručnim skupovima.
Kroz kompleksne slučajeve koji se šalju u inostranstvo, najčešće Boston ili London, i povratne izveštaje, u prilici ste da i direktno pratite i delite iskustva sa tamošnjim lekarima. Ocena i evaluacija doktora se vrši na godišnjem nivou, i to vas obavezuje da se ne opustite već stalno budete u toku savremenih zbivanja na polju dijagnostike i terapije.
*Šta bi mogli da nam kažete o sistemu rada u jednoj tako specifičnoj sredini.
– Ono što je od početka bilo primetno jesu specifičnosti kominikacije, kako među osobljem gde je međusobno uvažavanje pravilo a rešavanje sporova tiho, tako i na relaciji doktor-pacijent. Pacijenti pretežno imaju visoka, često nerealna očekivanja od terapije. Mora im se detaljno objasniti koju dijagnostiku planirate, koja su moguća neželjena dejstava lekova koje nameravate da uvedete, uzrok bolesti, i naravno morate imati njihov pristanak. Interesantno, takav stav nije vezan za nivo obrazovanja i morate se često dobro potruditi da prikladnim jezikom sve to objašnjavate. Pri tome se ne libe mnogo da se prituže ako nešto, po njima, ne štima.
Kada je sve u redu na arapskom će vam reci tamam, sto je vrlo slično našoj reči taman i to je jedna od malog broja arapskih reči koju mozete asocijativno naučiti.
*Da li postoji neka interesantna pikanterija koju bi izdvojili iz njihovog svakodnevnog života.
– Teško je izdvojiti neku posebno, pre bih rekao da je sam život tamo u celini pikanterija za sebe. Počev od beskrajno ravne konfiguracije pustinjskog terena, dana prepunih svetlosti i plavog neba uz retku i kratkotrajnu kišicu i ekstremno visokih temperatura koje traju osam meseci. Samo povremene peščane oluje, obično snažne u proleće, poremete na kratko to uobičajeno stanje. Zapravo ste sve vreme u jednom dugom i veoma toplom letu. Na to se nikad nisam navikao, nekako sam više zimski tip. Bez klime život je kao bez kiseonika, uključujem je u martu i gasim u novembru. Dalje, dobar deo života provodite u kolima jer su razdaljine velike i umesto ulica i bulevara za šetnju dominairaju auto strade. Kao izlaz, ipak imate moderno koncipirane parkove, obalu za šetanje ukoliko temperatura to dozvoljava, i neizbežne prostrane molove. Dominantno kremkastu boju peska razbijaju prizori mnoštva ljudi raznih boja kože, tradicionalnih abaja i dišdaša pomešanih sa modernim i upadljivo puno dece najčešće nadziranih od strane filipinskih dadilja. Jedno od obeležja Kuvajta su i ikonične Kuvajtske kule građene sedamdesetih od strane našeg Energoprojekta iz Beograda, a po projektu švedskog arhitekte. Na to vreme razvijene saradnje Jugoslavije i Kuvajta, stariji Kuvajćani se rado sećaju.
*Da li smatrate da ste napravili pravi potez i da li ste zadovoljni godinama života koje ste proveli na Bliskom istoku.
– U ovom trenutku, ne mogu reći da sam pogrešio uprkos odricanjima i prilagođavanjima koja su počela u prilično zrelom dobu od 50 godina. Da sam odlagao, verovatno bi posle sve bilo mnogo teže ako ne i nemoguće. Za 13 godina rada ostvario sam svakako puno toga što u Srbiji ne bih mogao. Putovao sam i upoznao ljude drugih kultura i religija, profesionalno se izgradio i proširio vidike. To je zapravo kontinuiran proces jer je koncept doživotnog učenja posebno u medicini, i vremenu ubrzanih naučnih pomaka, neizbežan.
* Radite kao pedijatrijski neurolog i epileptolog. Recite mi zašto ste se opredelili za tu granu medicine.
– U širokom polju medicine, mozak je oduvek bio organ koji je privlačio moju pažnju, jer otuda proističe sve ono što čini ljudsku vrstu sa svim dobrim i lošim stranama, kao i našu civilizaciju. S obzirom na to da sticajem okolnosti nisam mogao da dobijem specijalizaciju iz neurologije ili psihijatrije već pedijatriju, svoj primarni interes sam unutar pedijatrije kanalisao kroz razvojne aspekte moždanih poremećaja koji čine osnovu pedijatrijske neurologije.
Dečija neurologija je danas u samom predvorju nekoliko novih i revolucionarnih medicinskih dostignuća koji su značajno izmenili tretman pacijenta. Genetska dijagnoza je postala neizostavni dodatak kliničkoj, posebno poslednjih deset godina neverovatnog napretka genetske tehnologije kroz razne specijalizovane panele kao i celokupno egzomsko i genomsko sekvenciranje gena.
Od nekada uglavnom dijagnostičke medicinske i grane depresivnih prognoza, neurologija je evoluirala ka proaktivnoj specijalnosti gde je moguće targetovano lečenje bolesti. Primer su dostignuća u lečenju spinalne mišićne atrofije i Dišenove mišićne distrofije gde se pravovremenim tretmanom može sprečiti inače neumitna progresija bolesti i invalidnost. Iako je sve to još u ranoj fazi i pod budnim praćenjem dugoročne kliničke efikasnosti, neosporno je da sa novim farmako-tehnološkim pomacima životi dece sa nekad beznadežnim izgledima postaju optimističniji.
*Da li je tako i kada je reč o epileptologiji.
– U epileptologiji, koja zauzima najveći deo moje radne svakodnevice, danas imamo veliki izbor među 30 antiepileptika za kontrolu napada, što je posebno važno u tretmanu teških epilepsija gde se obično kombinuje nekoliko antiepileptika. Od nefarmakoloških tretmana u bolnici gde radim primenjuje se ketogena dijeta i prate pacijenti sa ugradjenim stimualatorom vagusnog nerva. Pored svakodnevnog rada na EEG dijagnostici koja uključuje i 24-oro časovno video-EEG nadgledanje, vodjenju ambulantnih i hospitalizovanih pacijenata, imam posebno zaduženje kao glavni konsultant multidisciplinarne klinike za decu sa cerebralnom paralizom.
*Poznajemo se dosta dugo. U Kruševcu vas i danas pamte kao lekara koji je stalno voleo da istražuje, proučava nove metode lečenja, zalazi u ono što još nije otkriveno. Da li se i danas bavite istraživanjem i naučnim radovima?
– Moj aktivan angažman u kliničkom istraživanju je vezan za periode izrade magistarske, subspeciajlističke i doktorske teze. Nekoliko radova proizašlih iz ovih teza su štampani u referentnim casopisima sa „sci liste“. Rezultati jednog od njih su ušli u multicentričnu meta analitičku studiju o prediktorima rizika za pojavu epileptičkih napada posle obustave antiepilepticke terapije objavljenoj u Lancet Neurology 2017. Posle ovog perioda, sporadično objavljujem prikaze neobičnih slučajeva. Jedan sam od prvih autora koji su opisali novi sindrom nazvan prema osnovnim kliničkim odlikama „Microcephally capillary malformation syndrome” 2014. godine (Sindorm mikrocefalije sa kutanim kapilarnim malformacijama).
* Kada će nam se doktor Milen vratiti?
– Isto pitanje mi postavljaju i moji stari pacijenti i prijatelji. Bliži se trajni povratak svakako. Postoji izvesna doza zamora i saturacije, a to valjda neumitno ide sa godinama. Iz ove perspektive gledano, mnogo više vremena je iza nego li ispred mene u sadašnjoj poziciji.
Antrfile:
Biografija
Dr Milen Pavlović je osnovnu i srednju školu završio u Kruševcu. Diplomirao na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Specijalizaciju iz pedijatrije je završio na Institutu za majku i dete u Beogradu. Užu specializaciju iz kliničke neurofiziologije i epileptologije je završio na Klinici za neuropsihijatriju dece i omladine u Beogradu. Zvanje magistra je staekao na postdiplomskim studijama, u Beogradu, grupi za neurologiju odbranom teme Epidemiološko-klinička studija moždanih tumora kod dece i adolsescenata. Doktorsku tezu je odbranio na temi: Verovatnoća ponovne pojave napada posle obustave antiepileptičke terapije u razvojnom dobu. Prvo zaposlenje je bilo u Medicinskom (kasnije Zdravstvenom) Centru u Kruševcu gde najpre radio kao lekar opšte prakse, potom kao pedijatar i neuropedijatar.
N.N.
Foto: privatna arhiva
Poznajem doktora iz doba kad je radio u Dečijoj bolnici u N Sadu ,vrstan pedijatar i stručnjak u oblasti meuropedijatrije,smiren i strpljiv u pristupu pacijentima te je postao vrlo brzo omiljeni i lekar ali i kolega !
Njegovim odlaskom Dečija bolnica je mnogo izgubila jer takvog doktora nikad više niti smo niti ćemo ikada dobiti!
Svaka čast i poštovanje doktoru što je uspeo da daleko od rodne grude obavlja toliko dugo svoj profesionalni rad uz stalno usavršavanje u struci i nauci te sa velikom nadom iščekujemo njegov povratak u N Sad i otvaranje privatne ordinacije gde bi pružao savremenu dijagnostiku i terapiju !