Jubilej humanosti, žrtvovanja i vaskrsnuća – 120 godina Kola srpskih sestara

Malo je udruženja u Srbiji koja su navršila vek postojanja. Turbulentni 20. vek kao da nije imao milosti za one koji su propagirali mir i toleranciju. Udruženja su uglavnom nicala po političkoj potrebi, i posle izvesnog vremena se gasila. Iako je, svako na svoj način, stvaralo lepe ostavštine koje bi zavičajni istoričari u par rečenica pomenuli u gradskim monografijama, ništa im nije dato više od toga. Ipak, ima izuzetaka.

Trag nas vodi do „Kola srpskih sestara“ koje je ove godine obeležilo jubilej – 120 godina postojanja. Lepa i jezgrovita priča o osnivanju, humanosti, žrtvovanju, bojkotu i obnavljanju, više liči na istorijsku sagu, sa kojom se može podičiti i Kruševac, kao jedan od standardnih aktera. Iako ne jedini u Srbiji, naš grad je vrlo kategorično podržao obnavljanje rada ovog društva, početkom 90-tih. Tokom tri decenije postali su možda i najupečatljivija humanitarna organizacija na teritoriji carskog grada. No, nisu mračne devedesete iznedrile taj zrak sunca ili tračak nade, koji su negovale žene okupljene oko Kola. Početak seže mnogo ranije.

Kolo srpskih sestara osnovano je 28. avgusta 1903. godine – ističe Slavica Davidović počasna predsednica Kola srpskih sestara Kruševac. Osnovale su ga znamenite žene Beograda među kojima su bile: Nadežda Petrović i Elfa Ivanić. Kum udruženja bio je lično Branislav Nušić.

Kolo srpskih sestara Kruševac, Odjek.rs
Počasna predsednica Kola srpskih sestara Kruševac, Slavica Davidović (levo) i
aktuelna predsednica, Snežana Stajković / FOTO: Odjek.rs

Čudnim istorijskim okolnostima, osnivanje društva vezuje se za dolazak Karađorđevića na vlast. Iste godine izbio je neuspeli Ilindenski ustanak u Makedoniji i na Kosovu. Oba događaja odnela su mnogo žrtava, pa je trebalo udomiti decu koja su ostala bez roditelja. Tada su sestre iz beogradskog Kola uputile proglas da se u Srbiji, gde god je to moguće, otvori ogranak… Apel je stigao i do Kruševca, gde se prva odazvala učiteljica Ljubica Jakovljević Čarević. Sa mužem, koji je bio poznati kruševački lekar, osnovala je podružnicu u Kruševcu, koju je vodila sve do 1928. kada je umrla od tuberkuloze.

U najtežem periodu, prilikom povlačenja vojske preko Albanije, sestre su svesrdo pomagale ranjenicima, a neke su nastavile dug i neizvestan put sa borcima – napominje Slavica Davidović. Iz Kruševca su volovskim kolima najpre otišle do Stalaća i tu se stacionirale. Dok se vojska povlačila neprestano su dežurale, previjale ranjenike, kuvale čajeve, prebacivale ih iz jedne kompozicije u drugu. Njihovo požrtvovanje i patriotizam ostavilo je zapažen trag među političarima i oficirima, pa je posle rata udruženje imalo osetan uticaj na društvena zbivanja u zemlji. Stvaranjem zajedničke države organizacija je počela da se širi mimo granica Srbije, pa se došlo do 143 odbora. Mogla bih otvoreno da kažem da smo bili jedan u nizu brendova koji su promovisali ujedinjenje, odnosno stvaranje države Južnih Slovena.

Kolo srpskih sestara Kruševac, Odjek.rs
Jedna od akcija pomoći sugrađanima / FOTO: Kolo srpskih sestara Kruševac

Insipirisani humanitarnim akcijama svojih supruga, grupa viđenijih Kruševljana 1927. godine osnovala je Društvo ugursuza, namćora i baksuza „Dobra narav“. Iako mu je medijski posvećena veća pažnja, čak i van Kruševca, zbog specifičnih kulturoloških i humanitarnih izuma kao što su: baksusko kolo u kojem su igrači okrenuti leđima, originalna himna, akcija nabavke odeće za decu za Vrbicu, kruševačke žene s ponosom kažu da su upravo one bile preteča tog društva, jer su dobro poznavale “baksusku” narav svojih muževa.

Usledio je Drugi svetski rat. Premda osetno otežan rad u uslovima okupacije, nepokolebljive članice udruženja uspevale su da  funkcionišu i u ovom možda i najsurovijem vremenu. U svakoj prilici pomagali su porodicama poginulih srpskih boraca, bez obzira da li su pripadali četnicima ili partizanima. Slale su pakete vojnicima u zarobljeništvu i snabdevale garderobom i drugim potrepštinama decu poginulih.

Kolo srpskih sestara Kruševac, Odjek.rs
Deci iz Doma “Jefimija” članice Kola obraduju više puta tokom godine / FOTO:
Kolo srpskih sestara Kruševac

Nisu znale za podele – ističe Slavica. Suština patriotizma je da u svakom trenutku pomogneš državi u kojoj živiš, ljudima koji su ugroženi bez obzira da li su Srbi, Romi, ili proterani Slovenci. Članice nisu bile samo Srpkinje. Konkretno Jevrejka Rebeka Tajpacek, po kojoj nosi naziv Rebekino sokače, donosila je svake godine žito za slavu. To je trajalo do 1946.  kada je posleratna vlast oduzela imovinu i zabranila rad udruženja. Sve što je u svom nazivu nosilo epitet “srpski” bivalo je proglašeno za velikosrpsko i antirevolucionarno. Tu sudbinu doživelo je i Kolo srpskih sestara.

Ipak, i u ovom slučaju pokazalo se da pravda ponekad spava, ali nikad ne umire. Rad društva u Kruševcu obnovljen je 24. jula 1992.godine. Naša sagovornica naglašava da je postavljen na istim osnovama kao između dva svetska rata, sa istim statutom i željama.

Na konstitutivnoj sednici  odlučeno je da Ratomirka Dinić, direktorka HI “Merima“, kao privrednik i uticajna osoba bude prva predsednica obnovljenog Kola. Prostorije u kojima se danas nalazimo dodeljene su nam 1994. godine. Zapravo, reč je nečemu što nam je vraćeno, jer u istom prostoru Kolo srpskih sestara bilo smešteno između dva rata. Zgradu su dobili kao poklon od kruševačkog gvožđarskog trgovca Đorda Marinkovića – podsetila je Slavica Davidović.

Nenad Nicović

U sledećem nastavku o Kolu srpskih sestara u Kruševcu, nakon obnavljanja rada, 1992. godine

                                            (NASTAVIĆE SE)

Tekst je nastao kao deo projekta „Da se bolje razumemo“, koji Udruženje „Tim za razvoj i unapređenje društva“ i portal Odjek.rs sprovode uz podršku fondacije „Rekonstrukcija Ženski fond“

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *