Devedesetih godina u TV ponudi imali smo samo tri kanala RTS-a, na kojima su se uglavnom emitovala ratna zbivanja u Bosni i Hrvatskoj. Filmove i serije su se reprizirali, tek ponekad bi se pojavilo nešto novo. Narod je bio željan lepog zabavnog programa. I baš u tom moru medijske tame, hiperinflacije i sve češćeg nagoveštaja da ni Srbija neće izbeći rat, pojavio se zanimljiv enigmatski kviz „Muzička slagalica“ u kome je prvu pobedu ostvario jedan Kruševljanin.
“Muzičku slagalicu” gledali smo svakog dana u 19 časova. Možda to i ne bi bilo tako osvežavajuće za nas Kruševljane, da naš sugrađanin Ivan Jakovljević nije trijumfovao i tako ostao upisan kao prvi pobednik ovog antologijskog kviza koji danas nosi naziv „Slagalica“. Ipak, to nije bio početak Ivanovog kvizovanja.
*Prvo iskustvo na kvizu imao si još kao gimnazijalac u našoj nekadašnjoj Jugoslaviji. Pored Omera Ekića bio si jedini Kruševljanin koji je uspeo da se pojavi na tada vrlo popularanom zagrebačkom kvizu „Brojke i slova“.
– U Zagreb na TV kvizu „Brojke i slova“ sam išao sa svojih 16-17 godina. Organizatori su tražili visok prag na testiranju da bi se neko uopšte pojavio na kvizu, pa sam dosta puta išao na testiranja i posle na snimanja. Obično sam putovao sam, petkom po podne iz Kruševca za Beograd, pa noću vozom za Zagreb, onda se snađem za neki tramvajski prevoz, odradim šta imam i moram da čekam sledeće veče za voz za Beograd ili Stalać. Ponekad sam u punom vozu prestajao u hodniku. Dešavalo mi se da stignem u ponedeljak u sitne sate u Stalać, pa sam morao da čekam prvi jutarnji radnički autobus za Kruševac – maltene pravo u školu. Interesanto je da mi tad to nije padalo teško. Zagreb nisam poznavao – kasnije sam video da umesto kruženja tramvajem mogu da stignem pešice prečicom, čak i brže. U tim godinama mi je bilo važno da na snimanju nosim rokerski prsluk i da kupim neku gramofonsku ploču. Što se tiče samog kviza, sećam se da sam znao tablicu množenja dvocifrenih brojeva, u prvom susretu sam pobedio, u drugom pobedio s poenom razlike, a u trećem izgubio na isti način, s poenom razlike.
* Država se brzo posle toga raspala. Došla su teška, nepopularna vremena. I baš tada, kao zračak sunca, emitovan je na RTS prvi ciklus „Muzičke slagalice“. Tvoje pojavljivanje za nas Kruševljane imalo je višestruki efekat. Mnogi nisu imali novca za večernji izlazak, pa nam je taj termin bio kompenzacija za sedenje kod kuće. Na kraju, obradovao si nas pobedom u finalu, i to u samom finišu zadnje epizode.
– Slagalica je pokrenuta 1993. godine i nekoliko godina pre toga kod nas nije postojao nijedan TV kviz, osim nekih uskotematskih. Ja sam tad studirao u Beogradu i kad sam s prijateljima čuo da se pokreće nešto novo – odmah smo se prijavili, a da nismo znali ništa o konceptu. Stanovao sam blizu zgrade televizije i imao mogućnost da uživo gledam snimanja, uključujući i snimanje prve emisije u kojoj je pobedio moj kolega Ivan Bukumirić. Kako je ovo bio prvi kviz posle dosta godina – bilo je veliko interesovanje i takmičara i publike. Ciklus je trajao 40 epizoda plus četvrtfinale, polufinale, finale – i ja sam bio pobednik prvog ciklusa, a kasnije i superfinala u kom su učestvovali najbolji takmičari iz prva tri ciklusa.
* Superfinale 1994. godine, koje spominješ, bilo tvoje drugo pojavljivanje na Slagalici, i drugi trijumf. Ovoga puta bio si najbolji među najboljima. Za razliku od prvog puta, bio je to ciklus sa bogatim fondom nagrada.
– Nagrade mi nisu bile primarni motiv za učešće, niti su to tad bili visoki iznosi ali sam zahvalan – meni je svaka nagrada kao studentu u tim godinama bila značajna. Jedan deo nagrade je bio u novcu, a drugi u robi kod sponzora – i tu je bilo različitih iskustava – od vrlo korektnih firmi sponzora i ljubaznih ljudi, do pravih prevaranata koji jedno reklamiraju a drugo (ili ništa) ne daju. Takvo je vreme bilo. Ma koliko nagrade bile nevelike – one su za neke takmičare i radnike televizije u to vreme bile izazov – i u onom negativnosm smislu. Kako su išli ciklusi i nagrade su se povećavale, pa se dešavalo da takmičar da odgovor i pre nego što se postavi pitanje, ako me razumeš. Meni zaista nije trebalo učestvovanje u nečemu gde postoje takve pojave, neki od mojih prijatelja s kviza su na žalost prerano preminuli. Posle, što kažeš „teških i nepopularnih“ 90-ih, je došla još teža 1999. godina i ja se više nisam pojavljivao i eksponirao u TV kvizovima. Sada sam ostvaren čovek, profesionalno i privatno, imam divnu suprugu i dvoje dece, i nešto nemam motivacije da se vratim kvizovima, mada volim da porodično pogledam Slagalicu i mislim da još nisam ispao iz forme. Mogu da pomognem kao besplatan „trener“ za kviz mladim osobama i evo pozivam ih, naročito Kruševljane, da mi se jave i da „rasturimo“ zajedno.
* Nema te dugo ni na jednom kvizu. Nisi se pojavio čak ni u ovom jubilarnom ciklusu Slagalice. Nije se to od tebe očekivalo, s obzirom na to da si jedno vreme i sam pravio kvizove i organizovao turnire širom Srbije?
– I tih 90-ih sam pomagao mlađim sugrađanima oko učešća u kvizu, nekoliko njih je noćilo kod mene u Beogradu, išli smo zajedno na snimanja, neki su postigli odlične rezultate. U to doba sam zajedno s prijateljem Tomislavom Munišićem, koji je bio član žirija u Slagalici, i još nekim prijateljima pokrenuo društvenu igru „Kvizovka“ (naša varijanta igre „scrabble“ sa slovima i rečima). To je bila jako lepa aktivnost, imali smo preko 200 registrovanih takmičara, brojne turnire, ja sam u Kruševcu organizovao i državna prvenstva u Kvizovci i enigmatici. Osim toga, vodio sam tri kruševačke ekipe na pionirsko državno prvenstvo u Lajkovac, gde smo osvojili prvo i drugo mesto. Bio sam urednik i povremeni voditelj kviza na jednoj kruševačkoj radio stanici. Tomislav Munišić je, na žalost, poginuo u saobraćajnoj nesreći, posle je došla ta nesrećna 99-ta, ekipa se rasturila, svako je otišao na svoju stranu, i žao mi je što su mnoge od tih aktivnosti zamrle.
* Postoji li neka pikanterija koju bi želeo da izdvojiš. Konkretno, neki se sećaju detalja iz superfinalnog ciklusa kad si kao konačno rešenje rekao „Vaga ili Terazije“. Nisu uvažili. Ipak, ni protivnik Dragan Bešević nije to iskoristio, pa je ta asocijacija ostala nerešena.
– Kao zanimljivost sa Slagalice mogu da izdvojim jednu vezanu za igru Asocijacije. U prvom ciklusu Asocijacije su bile pretposlednja igra. Ona, kao što znate, vuče dosta poena, a ja sam u njoj bio prilično uspešan – pa mi se dešavalo da posle Asocijacija imam nedostižnu prednost i poslednja igra bude maltene nezanimljiva. Tada su urednici promenili redosled i stavili Asocijacije da bude poslednja igra. Eto, mogu da kažem da je to urađeno „zbog mene“ i da traje do dan danas. Iako mnogi to nisu primetili, što je meni išlo u prilog, uspeo sam da pronađem taktiku kojom je protivniku otežavala mogućnost da skupi veći broj poena. Recimo u tadašnjoj igri 5×5 sam imao taktiku da zakomplikujem situaciju protivniku, tako što bih ubacio što više suglasnika i otežao sklapanje reči, a jednu igru Lavirint sam na primer zajedno s komšijom tako detaljno analizirao – da smo razradili sve moguće kombinacije i protivnik je tu igru gubio u startu. U igri Tangram prvi sam primenio mogućnost da delim zadati lik na 7 delova umesto da od delova sklapam celinu. Eto, kad me već pitaš, ovih nekoliko enigmatskih strategija mogu da budu zanimljivosti iz kviza. Ja na kviz gledam kao na sportsku borbu dva takmičara, gde je cilj fer-plej pobeda, a ne samo učestvovanje.
* Kakve utiske nosiš iz saradnje sa Nikolom Neškovićem. Delovao je kao jako prijatan čovek potpuno posvećen svom projektu koji je opstao, kao što vidimo, 30 godina.
– Drago mi što ste pomenuli Nikolu Neškovića, a drago mi je i da ga se RTS setio i uključio u obeležavanje jubileja, jer je jedno vreme bio skrajnut. Nešković je pravi i izvorni tvorac „Slagalice“ koja se u početku zvala „Muzička slagalica“. Bio je urednik muzičkih emisija i zabavnog programa. To je bio razlog što je u početku „Muzičke slagalice“ bilo dosta sadržaja vezanih za muziku, a negde na sredini emisije imali smo i muzičkog gosta. To je meni bilo divno iskustvo da uživo vidim i upoznam Boru Čorbu, Miroslava Ilića, Žiku i Jelenu iz Zane, a bogami i članove žirija – naše vrsne lingviste, pisce.
N.N.
Foto: privatna arhiva