Rođen u Prokuplju, odrastao u Smederevu i Nišu, u Kruševac je došao 1999. godine na poziv Miška Dinulovića, da zaigra u predstavi „Tajna čarobne muzike“. Iskustvo, utisci, prijateljstva pa i kolege, sačinile su mozaik koji ga je već tada vezao za Lazarev grad. Posle izvesnog vremena koje je proveo na stend-baju, konačno je 2001. dobio poziv Kruševačkog pozorišta da potpiše ugovor. Bila je to prilika koja se ne propušta.
*Uskoro će punih četvrt veka kako si kod nas. Samo jedna decenija deli te od umetničke penzije. Šta bi mogao da nam kažeš danas, nakon svih ovih godina?
– Nemam dileme: napravio sam pravi potez, i kad bi se vratio u vreme kada sam birao svoj životni put opet bih uradio isto. Pozorište volim, kolege su me fascinirale naročito, Toma Trifunović i pokojni Duka, ali kad je reč o uspomenama na mene je najjači utisak ostavila predstava „Derviš i smrt“ kad sam se na sceni pojavio sa Đuzom. Bilo je tu mnogo ljudi, od onih koji su prodefilovali kroz pozorište samo jednom, do kolega s kojima sam dugo radio a nisu više među živima. Sve u svemu moj dolazak u Kruševac, i vreme provedeno u pozorištu, ostaće najlepši memoari mog života.
* Da li je život na pozornici lagodan ili zahteva veliku borbu.
– I te kako zahteva borbu! Zapravo svaka predstava je novo poprište, i tako do kraja života. U jednoj vrlo teškoj kulturnoj agoniji, koja je preplavila celu Srbiju, Kruševačko pozorište pliva kao najstabilniji brod na horizontu. To najbolje pokazuje podatak da su zadnjih nekoliko meseci ulaznice za sve predstave rasprodate. Meni je puno srce, jer pouzdano znam da su čak i beogradska pozorišta suočena sa tim problemom. Publika je sjajna, i imam samo reči pohvale.
Mi smo uvek radili timski, bez ikakve podele na bilo kakve klanove. Zapravo malo nas je, pa i da hoćemo tako nešto, ne bi mogli da izvedemo u ovim okolnostima. Ipak, ne mogu da sakrijem ogorčenje prema kritičarima i vođama festivala, koji upravljaju našom kulturnom scenom. Kivan sam jer za 100-200 evra odlučuju o sudbini pozorišnog života u Srbiji. Zbog njih neke naše najbolje predstave ostale su bez nagrada.
*Zablistao si u predstavi „Režim ljubavi“. Čini se kao da će taj komad biti otkrovenje tvog rada i u 2024. godini.
– To je jedna od najboljih predstava koje sam igrao u životu. Reč je o vrlo kompleksnom scenariju Tanje Šljivar. Ja konkretno igram Mišu Džukelu, jednog modernog tajkuna. Verovatno godine čine svoje, pa mi deluje da je ovo najteži projekat u kojem sam zaigrao.
Izdvojio bih i igrokaz „Crveno“ u kojoj je moj đak iz škole glume, sada student Nikola Cvetković odabrao mene za svoju diplomsku predstavu. Pre toga prošao je kroz jedan težak period, pobedio opaku bolest, i vratio se daskama koje život znače.
*Moglo bi se reći da su te za dve decenije Kruševljani najviše upamtili po predstavama: „Orden, „Prokleta avlija“, „Lepotica i zver“.
– „Lepoticai zver“ je meni jedna od najdražih predstava. Možda i remek-delo moje karijere. Posle nje izdvojio bih „Režim ljubavi“. Tu je svakako i drama „Za sad je sve OK“ za koju sam dobio najviše nagrada.
*Prva TV uloga kojom si nas osvojili bio je kapetan Šćepan Jovović u seriji „Stižu dolari“.
– Trebalo je iznaći lik srpskog Eliota Nesa – nepotkupljivog policajca. Procenili su da odgovaram toj formi, i drago mi je što sam opravdao očekivanja. Moram da kažem da mi je tu dosta pomogao pokojni Danilo Lazović. Bio je maestralan, iako je već tada napustio Beograd i živeo na Avali.
*Zapaženu ulogu dobio si i u filmu „Što se bore misli moje“. Neki su ga gladali u bioskopima, ali publika čeka seriju.
– To je film u kojem prvi put igram jedan istorijski period, i velika je odgovornost na svakom od nas kad treba da iznedriš ulogu koja obeležila jednu epohu. Cela ekipa je bila sjajna, što vam najbolje govori podatak da će ove godine film biti u nominaciji za Oskara. Ipak, napomenuo bih da tome prethodi serija od 7 epizoda, koja je rađena u mnogo više interesantnih detalja, i vrlo temeljno opisuje to vreme, društvene prilike, Kneza Mihaila i ljude oko njega.
Mene je film oduševio jer u mnogo čemu liči na jedan srpski vestern. Snimanje je bilo kao neka šetnja kroz istoriju: obišli smo lokacije u Košutnjaku, mesto gde je posle dugog trčanja pala u jarak Katarina Konstantinović, kočije kojima je Ilija Garašanin dojurio u Beograd i obavestio Blaznavca koji je odmah podigao vojsku i atentatori su brzo pohvatani.
Po meni Knez Mihailo je jedan od najbitnijih vladara u srpskoj istoriji. Sa njim je počeo višestruki uspon Srbije: najpre diplomatski jer su Turci napustili Srbiju, zatim je doneo izgradnju Narodnog pozorišta, pa i sama Gimnazija u Kruševcu osnovana je njegovim dekretom.
*Igrao si u jednoj od boljih novijih triler-serija „Ubice mog oca“, a kasnije i u „Ravnoj Gori“.
– Kolege, i cela ekipa na snimanju prihvatila me je vrlo korektno, ali reditelj Lekić skoro da me nije ni registrovao. Sve je to uticalo da ponesem jedan mučan utisak.
„Ravna Gora“ mi je vrlo draga, i po meni dobra serija iako je imala dosta kritika. Trebala je da se prikazuje u tri sezone, ali je Radoš Bajić odustao od toga. Snimanje mi je bilo pravi doživljaj. Jedan od mojih omiljenih filmova je „Šindlerova lista“. Trenutak kada se penjem u voz na stanici u Vršcu, a Nemci ubijaju cigane i ostale taoce, za mene je bilo nešto najjezivije što sam doživeo na snimanjima. Kao da sam se vratio u to doba.
* Nekoliko puta si sarađivao sa Radošom Bajićem. Kakve utiske nosiš iz njegovih projekata?
– Zaista divne! Radio sam i sa njegovom ćerkom Jelenom. To je bila porodična atmosfera i pravo zadovoljstvo. Od 24. februara počeće da se emituje serija „Sablja“ u kojoj imam epizodnu ulogu. Ipak, da mi ne zamere ostali reditelji, moj favorit je Milorad Milinković sa kojim trenutno snimam seriju „Sumpor“.
N.N.
Foto: Privatna arhiva i Kruševačko pozorište