Možda nisu čitane kao crna hronika (nažalost), ali vesti o humanim gestovima svakako zavređuju svaku pažnju, pa i medijsku. Čitateljka portala Odjek podelila je sa nama jednu takvu priču i mi je rado prenosimo, u nadi da takve i slične priče mogu da probude dobro u ljudima.
Pred vama je pismo čitateljke koje govori o vrednostima, na koje su mnogi, nažalost, danas zaboravili:
„Bilo je leto, izlazila sam iz stambene zgrade i taman da zakoračim da pređem ulicu, stariji čovek koji je već bio negde na sredini ulice, odjednom se srušio. Glavom je udario u asfalt, čuo se jak tresak. Ne znam odakle, ali tu se u trenutku stvorio mladić. Obraćao mu se, nisam čula šta ga pita. Čovek nije odgovarao. Pomislla sam, mrtav je. Uhvatila me panika. Nije se pomerao. Videla sam i krv.
U pokušaju da ga skloni sa ulice, mladić ga je uhvatio ispod ramena, pokušavao da ga dovuče do trotoara. Jedva. Uporno ga je pitao kako je, da li ga nešto boli. Čovek nije reagovao, jak udarac ga je očigledno ošamutio.
Nekako ga je dovukao do ivice trotoara. Držao ga je u naručju, kao malo dete, naslonio je njegovu glavu na svoje grudi. Okrenuo se ka meni, ja sam i dalje stajala šokirna i beskorisna. Zamolio me da pozovem hitnu.
Za kratko vreme skupio se narod, ali svi stoje na „bezbednoj razdaljini“, niko da priđe. Mladić moli za flašicu vode. Neko mu pruži, ali se brzo pomeri, za svaki slučaj. Mladić poliva nesrećnog čoveka.
Stiže hitna, iznenađujuće brzo. Pitaju mladića da li povređen čovek ima neku bolest. Mladić kaže da ne zna, da uopšte ne poznaje čoveka, da se slučajno zatekao tu kad je pao.
Uneše čoveka u vozilo Hitne pomoći. Meni malo laknu, i tek tada obratih pažnju na mladića. Rekla bih da nije imao više od 20 godina. Nabildovan, obučen po poslednjoj modi, neka svetla garderoba na njemu. Krvava skroz, i majca i pantalone i njegove ruke. Delovalo je da mu to nije bilo u tom trenutku važno, nije zagledao krv na svojoj odeći.
Ispratio je pogledom vozilo Hitne pomoći i otišao bez reči. Okupljena masa, ona ista koja je bila nemi posmatrač događaja, ostala je da komentariše, da „analizira“ da li je čovek bio pijan ili mu je jednostavno pozilo, ko bi to mogao da bude, nekako im poznat… Kao da je sve to uopšte bilo važno?
Postideh se što nisam u trenutku prišla da pomognem mladiću da čoveka skloni sa ulice. Ne znam, valjda sam bila u šoku. Ako bar nešto može da me opravda pred samom sobom je da bar nisam bila od onih koji su iz puke radoznalosti dotrčali da vide šta se dešava.
Ovo se dogodilo nedavno, u jednom kruševačkom naselju. Ne znam šta je bilo sa nesrećnim čovekom, nadam se da je preživeo tada. Ne znam ni ko je mladić koji mu je pomagao, ali često prepričavam prijateljima ovaj događaj. Nekako mi vraća nadu da se empatija nije skoz izgubila, a posebno mi je bilo drago što je tako nešto pokazao mlad čovek. Valjda se to iz kuće ponese…“
Foto: pixabay