Izgled Kruševca poslednjih godina dosta je izmenjen, u nekim delovima gotovo do neprepoznatljivosti. I dok bi neki rekli da je danas savremeniji i lepši, većina kaže da je naš grad izgubio dušu. Pitali smo sugrađane šta je to čega više nema, a nedostaje im.
Duška Milosavljević kaže da pamti mnoga mesta kojih više nema:
I sada imam običaj da kažem da se nađemo kod ,,Kolibe”, ,,Bakardija”, u sokačetu kod ,,Kontinenta” iako ta mesta ne postoje više. Sećam se i ,,Bagdalina”, jednog vrlo simpatičnog mesta, kafića – poslastičarnice, koji je tada nama tinejdžerima izgledao kao “izašao” iz neke američke tinejdžerske serije. Pojavio se, ali ubrzo nestao. ,,Pčela”, e to je druga priča. Porodična tradicija, pa i danas traje na neki način (sladoled na točenje kod Muse). U mojim gimnazijskim danima to su veliki odmori i časovi koje ,,gubimo” provedeni na stoličicama okruglog sedišta, uz limunadu, gledanje u šolju i male okrugle najjednostavnije moguće i vrlo ukusne sendvičiće. Kakvo je to bilo ,,retro” mesto! Zaista mi je žao što ništa nije ostalo od te ,,Pčele” u kojoj vreme kao da je bilo stalo.
I Bojanu Đinoviću mnogo toga nedostaje:
Nedostaje kafana „Zlatno burence“ u Bronksu, nedostaje i Klub 59, kafić gde smo se kao mladi okupljali i slušali malo drugačiju muziku od turbo folka koji je tada bio u ekspanziji. Žao mi je što više nema kafane „Lipov lad“ kod bolnice, bila je dosta posećena, a oni dosta stariji pominju i kafanu Pariz koja se nalazila preko puta nekadašnjeg hotela Evropa, u centru grada.
Jovan Knežević mišljenja je da naš grad ništa nije zadržao od starog „sjaja“:
–Ako mene pitate, Kruševac ne postoji onakav kakav je nekada bio. Voleo sa restoran „Bagdala“, onaj stari, ne ovaj sada, potom Stanojevu kafanu, poslastičarnicu Sorac, hotel Rubin. Svega toga više nema…
Da su mesta na kojima su se nekada ljudi okupljali i družili izgubila dušu, smatra Vesna Vidojević:
–Iako su mesta gde ljudi ispijaju kafe sada možda modernija, nemaju onaj značaj koji su nekada imali kafići. Na primer, E.T. je bio kafić gde si mogao da sretneš mnogo ljudi koje ne viđaš svakodnevno i ne znaš gde su, šta rade… Posebno je bilo lepo u rano proleće kad bašta tek počinje sa radom i leti, kad Kruševljani koji su u Beogradu ili inostranstvu, dođu na godišnji odmor. Bašta je tada bila prepuna, ali nikom nije bilo teško sa čeka na slobodan sto, jer u međuvremenu može da dođe još neko koga želiš da vidiš.
Miloš Stojadinović je kao dete voleo da ide na fontanu:
–Dok sam bio dete roditelji su me često vodili na fontanu. Tu sam se igrao sa decom, a trenutak odmora smo pravili odlaskom u poslastičarnicu “Nada”. Bilo je to nezaobilazno mesto mališana.
Sugrađanki Ivani Nikolić se ne sviđa to kako naš grad danas izgleda:
–Za mesta nisam baš sigurna, ne znam šta bih izdvojila, možda bioskop Kruševac. Ono što sam sigurna je da nedostaje nekadašnji duh grada. Uopšte mi se ne sviđa novi izgled Kruševca, sve je renovirano kako ne valja…
I Vladimiru Saviću nedostaju mnoga mesta koja su obeležila njegovo detinjstvo:
–Pamtim Laternu po dobroj hrani i ljubaznim vlasnicima, potom poslastičarnicu Pelivan, po najboljem sladoledu i uspomenama na bezbrižno detinjstvo. Nedostaje mi i sodadžijska radnja gde sam često svraćao dok vozim motor po gardu, fali mi i Slobodište kakvo je nekada bilo…A fali mi i grad bez nasilja, u bilo kom obliku.
Iako odavno ne živi u Srbiji, Jasmina Obradović često dolazi u svoj rodni grad i kaže da se mnogo toga promenilo:
-Nema mnogih mesta koja su obeležila moje detinjstvo i to je ono što mi nedostaje svaki put kad dođem u Kruševac. Posebno bih izdvojila poslatičarnicu Sorac, imali su lepe kolače i žito sa šlagom. Da ne nabrajam dalje, puno je toga lepog bilo čega danas više nema.
Nenadu Kostiću nedostaju diskoteke, video klubovi…:
-Nedostaje mi diskoteka u Domu omladine. Fale mi i video klubovi i oni trenuci kada dugo biraš koji ćeš film da uzmeš, uz obavezno pitanje „Kakav je snimak?“
D.P.