U naselju Pejton u Kruševcu, živi Slavica Trajković, žena čije ruke pričaju priču staru decenijama. Ona ne dozvoljava da joj vreme prolazi u dokolici. Sa svojih 77 godina ne miruje – vez, pletenje, šivenje, oplemenjivanje starih odevnih predmeta, izrada cegera i torbica, sve su to veštine koje je godinama negovala i usavršavala. Ono što je čini posebnom nije samo njeno umeće, već njeno srce – otvoreno i spremno da sve što zna prenese drugima i da sve što stvori pokloni onima kojima je potrebno.
Dok mnogi njeni vršnjaci sate provode gledajući TV program ili u dugim razgovorima na klupama ispred zgrade, Slavica sedi pored prozora, sa iglom i koncem u rukama, stvarajući mala remek-dela.
Primila nas je u svom ušuškanom stanu u Pejtonu. Svaki deo njenog doma odiše kreativnošću, svaki kutak krasi njenih ruku delo. Dok ispijamo kafu, a na stolu mirišu sveže ispečene kiflice, a ona priča šta sve sa svojih deset prstiju ume da napravi, gde pronalazi inspiraciju i kako dolazi do materijala za rad.
Radove drži u škrinjama koje je ovom prlikom za nas otvorila, a ima ih pregršt. Posebno je ponosna na nakit i ogrlice od teksasa, koje pravi kombinujući tehnike šivenja, spajanja i lepljenja.
Ispričala nam je da je od detinjstva volela ručni rad. Sama je učila i sve što danas zna je njeno lično iskustvo. Godinama je usavršavala tehnike veza, šivenja i ukrašavanja tkanina. Danas, njene vredne ruke vezu tradicionalne srpske motive na belim košuljama, prave ogrlice i narukvice od teksasa, satena, perli. Ona staroj garderobi daje novi sjaj, oplemenjujući je ručno našivenim i vezenim detaljima.
– Ne mogu da gledam kako lepe stvari odlaze u zaborav, sve može da se popravi, prepravi, oživi – priča Slavica, dok pažljivo prišiva traku na rukav jedne bluze.
Ukrašavanje sakoa i odevnih predmeta je nešto u čemu zaista uživa, jer kaže nikada ne zna kako će ispasti na kraju. Materijala kaže ima dosta, uglavnom je to stara garderoba. Vrlo često dobija predmete garderobe od komšija i prijatelja, kako bi ih oplemenila ručnim radom, ali kako kaže to nerado prihvata jer je ručni rad nezahvalan, nikada ne znate kako će ispasti na kraju. Većinu oplemenjenih predmeta garaderobe, kako kaže, nosi njena ćerka.
U svim njenim radovima veoma je zastupljen vez, koji obožava, a nešto posebno je vez na belim košuljama, jako cenjen i tražen danas. Njene vezene košulje često završe i u inostranstvu, ponete kao pokloni rodbini i prijateljima.
Njeni radovi su širom Srbije, mnogi su izloženi u Etno udruženju “Car Lazar”, čija je najstarija aktivna članica. Njena kuća je mala radionica tradicije. Na stolu je uvek raznobojan konac, komadi tkanine i stare bluze kojima daje novi život, orglice, unikatni cegeri i torbice, ukrašeni jastuci – svaki predmet nosi deo njene duše i ljubavi. Ali ono što bi ona najviše volela je da svoje znanje prenese nekoj mlađoj osobi koja će tradiciju nastaviti:
– Šta će meni sve ovo, ako nema kome da se prenese.
Ova vredna žena velikog srca želi da nauči svakoga ko pokaže interesovanje – mlade, stare, one koji žele da stvore nešto svojim rukama. Njena vrata su uvek otvorena za učenike. Ima i dosta neiskorišćenog, pripremljenog materijala koji je spremna da ustupi nekome ko želi od nje da uči.
Slavica Trajković nije samo žena koja veze i stvara. Ona je čuvar tradicije i primer nesebičnosti.
M.M.D.
Foto: Odjek i privatna arhiva