U užurbanoj svakodnevici, dok gledamo u ekrane telefona ili razmišljamo o sledećoj obavezi, mi ustvari svakodnevno prolazimo pored – istorije. U Kruševcu, gradu slavne prošlosti i neiskorišćenih potencijala, brojni spomenici, biste i spomen-obeležja stoje zaboravljeni, obrasli travom i okrenuti leđima onima kojima su namenjeni – građanima.
Na prostoru nekadašnje železničke stanice u Kruševcu, tik uz sadašnji parking, nekada se nalazila ploča posvećena radnicima železnice koji su stradali tokom Drugog svetskog rata. Danas ne postoji. Oštećen, zanemaren i godinama bez ikakvog održavanja, spomenik je prvo zarastao u travu i mahovinu, a zatim potpuno nestao iz javnog prostora.
Više nema ni natpisa, ni postolja, ni traga da je tu ikada postojalo mesto sećanja. Iako su decenijama tu prolazile generacije građana, retko ko je znao kome je spomenik bio posvećen. Njegovo nestajanje prošlo je tiho, kao da nikome nije bilo važno.
Zato bi bilo važno razmisliti o njegovoj obnovi, a prikladno mesto bilo bi upravo tu, na ulazu u Železničku stanicu, gde svakodnevno prolaze putnici i zaposleni. Time bi se odala zaslužena počast onima koji su živote položili u vreme rata, a nove generacije bi imale priliku da nauče o važnom delu lokalne istorije.
Skrivena ispod zidina nekadašnje kruševačke tvrđave, Lazareva česma danas gotovo da ne privlači ničiju pažnju. Malo ko zna da je upravo ova česma sagrađena 1371. godine, u isto vreme kada je počela izgradnja grada koji je knez Lazar podigao kao svoju prestonicu.
Česma je vekovima služila kao izvor pitke vode za lokalno stanovništvo. Voda je do nje dovođena cevima izrađenim od opeke ili pečene gline – tehnološko rešenje iz srednjeg veka koje svedoči o tadašnjoj veštini graditelja. Do danas nije sa sigurnošću utvrđeno odakle tačno voda potiče, ali ostaje činjenica da je ova česma jedno od najstarijih sačuvanih izvorišta u ovom delu Srbije. Iako se nalazi tik ispod zidina stare tvrđave – mesta koje svake godine privlači hiljade posetilaca – česma je nevidljiva, kao da je namerno zaboravljena.
Sličnu sudbinu deli česma Dobre Vode, smeštena kod glavne autobuske stanice. Nekada važna tačka osveženja za putnike i prolaznike, danas je tek svedočanstvo drugačijeg vremena – ne služi svrsi, neobeležena je i nefunkcionalna.
Ove česme nisu samo deo stare infrastrukture. One su deo kulturnog, istorijskog i nacionalnog značaja – tragovi identiteta jednog naroda koji je vekovima opstajao uz svoje izvore. One nisu samo potencijalne turističke atrakcije već simboli opstanka – podsetnici da bez korena, nema ni stabla, bez vode – nema života. Vreme je da se njihov značaj prepozna ne samo kroz arheološku vrednost, već kroz ono što znače u očuvanju našeg identiteta.
Ovo su samo neki od spomenika koji čuvaju sećanja na prošlost Kruševca. Grad je prepun ovakvih mesta: zaboravljenih ploča, spomen-obeležja, česama i skulptura kraj kojih svakodnevno prolazimo, a ne znamo njihovu priču. Svaki od njih nosi deo identiteta ovog kraja. Vreme je da ih ponovo pogledamo, čujemo njihovu tišinu i damo im mesto koje zaslužuju, ne samo kao turističke atrakcije, već kao žive svedoke naše istorije.
Šta možemo da učinimo?
Da bi se istorija sačuvala, neophodno je da se o spomenicima govori. Informativne table sa kratkim pričama, školske posete, volonterske akcije čišćenja. To su mali, ali značajni koraci. Grad može, ali i građani mogu. Pitanje je samo hoćemo li?
Nije dovoljno samo da prolazimo pored njih. Spomenici nisu samo kamen, oni su tragovi onih koji su bili pre nas. Da bismo znali gde idemo, moramo znati kraj čega hodamo.
Snežana Radonić, Građanska redakcija
Naslovna fotografija: Forum ljubitelja železnica