Da bi izašla iz stana, sugrađanki M.V. (47) potrebna je pomoć najmanje dvoje, troje snažnih ljudi da spuste nju i kolica. Sledeća prepreka je visok trotoar, a kada i to nekako savlada, u autobus koji vozi do centra grada ne može, jer nema rampu. Reklo bi se, više nego dovoljno da odustane i ostane kod kuće.
Za funkcionisanje van domova, nepokretnim osobama u Kruševcu nedostaje mnogo toga, pod uslovom da uopšte mogu da izađu iz svojih zgrada, jer one uglavnom nemaju prilaz, takozvanu “rampu” za invalide.
Rampu većinom nemaju ni zgrade izgrađene nakon 2007, iako je od te godina snazi i Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invalidtetom, kojim je jasno definisano da svaka zgrada koja se gradi mora da ima i prilaz za invalide.
Porodice sa nepokretnim članovima neretko same finansiraju izgradnju rampe. Tek ponegde se priključe i stanari, grad vrlo retko. Uglavnom ti dogovori idu teško, nedostaje novac, nema volje ni interesovanja, pa nepokretna lica izlaze samo kad moraju. Uglavnom je to kod lekara, naravno, pod uslovom da imaju sreće da mogu da angažuju dovoljno snažne komšije, prijatelje, rođake.
Oni koji pak imaju sreće da žive u zgradama sa rampom na ulazu, na poteškoće nailaze gde god da krenu gradom. Ne mogu da uđu u poštu, EPS i većinu ostalih javnih preduzeća i ustanova.
Nedostupna im je i zgrada Gradske uprave, mesto gde se završavaju brojni administrativni poslovi, ali i mesto gde se, između ostalog, donose i odluke koje se tiču njih samih. Tako onda te odluke donose oni koji nedovoljno ili, uopšte, ne poznaju realne potrebe invalida.
Gradska kuća naravno nije jedina koja nije dostupna invalidima. Ni druge ustanova i institucija nemaju rampu. Ima i onih koje je imaju, ali su neupotrebljive.Tako na primer, prema tvrdnjama invalida, lift na ulazu u Nacionalnu službu za zapošljavanja nije urađen po standardima, pa se niko od njih nikada nije usudio da ga koristi.
Za nepokretne su veliki izazov i neprilagođeni trotoari u većem delu grada i nemogućnost korišćenja javnog prevoza (autobusi nemaju prilagođen ulaz) koji je , inače, odlukom grada, za invalide besplatan. Besplatan, ali nedostupan.
Takođe, mnoge ustanove i institucije nemaju sanitarni čvor prilagođen osobama sa invaliditetom, kao ni onakav kakav bi omogućio da na određenom prostoru, pored nepokretnih ljudi, mogu da se snađu i slepa lica.
A dodatni problem za slepa lica, kao i za nepokretne osobe, je kretanje gradom. Taktilne staze kojih ima samu u užem gradskom jezgru, nisu upotrebljive. Završavaju se nigde, odnosno, slepa osoba koja se na te staze oslanja, može da udari u drvo, metalni stub, hidrofor, zamrzivač sa sladoledom…Može i nenadano da završi na ulici, pred automobilima. Stiče se utisak da su oni koji su ih postavljali, verovatno mislili da je reč o nekoj dekoraciji.
I taj jedini semafor u gradu, kakav mogu da koriste slepi i slabovidi, kod Komercijalne banke, godinama nije u funkciji. Grad ga je dobio kao donaciju, ali je radio kratko vreme. Nikada nije popravljen. Slepe osobe kažu da im je taj semafor značio, ali da svakako nije dovoljno da postoji samo jedan takav u gradu.
Arhitektonske barijere sa kojima se invalidna lica suočavaju na svakom koraku, potvrda su da briga o invalidima nije prioritet donosilaca odluka. Da li se težina problema ne prepoznaje ili se problem ne smatra značajnim, tek neko je nekada dao dobar predlog: da svi lokalni funcioneri provedu jedan dan u invladiskim kolicima ili sa povezom na očima.
D. Pavlović
Projekat “Lokal pres Lab 2.0” je razvijen i podržan od strane programa “Medijski inkubator za Zapadni Balkan” Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije, a realizuju ga članice PU “Lokal pres”.