U malom selu podno Jastrebac planine, čini se da se život, makar na jedan dan u godini, vraća. Na praznik pesme, uspomena i zavičaja- Vuletove dane, posvećene pevaču Vukašinu Vuletu Jevtiću, rođenom upravo ovde- meštani i raseljeni Rosičani okupljaju se da proslave ono što ih vezuje dublje od korena: pripadnost, sećanje i pesma.
Popodne je počelo okupljanjem kod spomen-česme, gde su u tišini položeni venci. Veče je potom pripalo kulturi — ispod krošnji kraj crkve Svete Petke, posetioci su uživali u nastupu KUD-a „Gruža“ iz Kragujevca, dok su se iz publike mogle čuti i stare Vuletove pesme koje i danas pevaju oni koji poštuju njegov rad.
Ono po čemu su “Vuletovi dani” posebni je to što ovu manifestaciju ne čini samo program, već i ljudi.
–Voleo je život, voleo je pesmu, voleo je da se provede. Ceo život je proveo u pesmi– rekla je Stana Petrović, Vuletova rođaka, dok je prisećanjem vezivala nit njegovog života. –Njih dvoje, on i Mica, njegova duga supruga, i kad nisu imali ništa, voleli su se. Otišao bi u podrum, prodao bure vina, i eto godišnjeg odmora. Nije bilo važno šta će biti posle. Važno je bilo da žive.
Njena priča o Vuletu i Mici, ljubavi koja je preživela rat, siromaštvo i više rastanaka, izgovorena je jednostavno, ali nosila je težinu priče kao iz romana. Upravo kroz takve anegdote Vule nije više samo narodni pevač, već mit sela koje ga pamti.
–Godinama se trudimo da ovaj dan bude nešto što nas okuplja– kazala je Jelena Nikolić Jevtić, zamenica predsednika društva koje nosi Vuletovo ime. –Rosičani su raštrkani svuda… ali ovde, makar tog dana, svi znamo odakle potičemo.
I zaista, tog dana Rosica je bila puna. Glasovi su se mešali s muzikom, deca su trčala među klupama, a stariji su, s tugom i ponosom, gledali u ono što je ostalo od nekada živog sela.
-Selo je jako malo, ali kad se održavaju Vuletovi dani — tad se svi okupe- kaže Nikola Agatonović, odbornik i dugogodišnji učesnik manifestacije. –Nekad nas je bilo mnogo više… Sad sve manje ljudi dolazi, pogotovo oni iz sela. Ali borimo se da opstane.
Nikola nije sam u toj borbi. Stefan Agatonović, jedini koji je u poslednjih petnaest godina ovde zasnovao porodicu, ostao je u svom selu, jer kako kaže „ga nešto vuče“:
-Znam samo da ne bih mogao drugde da živim. Ovde je mir. Ovde je tišina koja nije pusta, nego topla. Ovde znaš čiji si. Ne menja se to za svetla grada.
I dok su mnogi otišli trbuhom za kruhom, Stefan je ostao srcem za zemljom. Njegovo prisustvo danas nije samo izbor, već i tiha poruka: da zavičaj živi dok god bar jedno srce kuca za njega.
Manifestacija se nastavlja večeras u Ribarskoj Banji, mestu gde je Vukašin Jevtić proveo kraj svog života. Na amfiteatru banje biće održano „Veče Vuletove pesme“, uz pratnju orkestra i izvođače koji nastavljaju ono što je on započeo — da pesma bude i uteha i slavlje, i tuga i snaga.
O Vukašinu Vuletu Jevtiću:
Vukašin Vule Jevtić bio je srpski pevač i kompozitor narodne muzike. Rođen je 7. januara 1913. u selu Rosica, kod Kruševca. Profesionalnu karijeru je započeo tokom tridesetih godina na Radio Beogradu, kao muzički tandem sa Vlastimirom Pavlovićem Carevcem. Tokom celog Drugog svetskog rata bio je zatočen u logorima na Banjici i Dahau. Posle oslobođenja Jugoslavije, 1945. vratio se ponovo na Radio Beograd, gde je ostao deset godina. Nakon toga posvetio se pevanju u kafani. Nastupao je u poznatim kafanama u Beogradu — „Šumatovcu“ i „Maderi“. Bavio se i komponovanjem pesama, od kojih je najpoznatija „Još litar jedan“. Bio je prvi dobitnik Estradne nagrade Jugoslavije. Umro je 10. avgusta 1981. u Ribarskoj Banji, kod Kruševca. Njemu u čast se u Ribarskoj Banji održavaju „Vuletovi dani”. (Vikipedija)
Gabrijela Jevtić