Nedostatak zelenih površina, mnogo betona, nedovoljno žbunja i grmlja i sve više građevina od čelika i stakla, neki od razloga zbog kojih danas ređe viđamo vrapce. Iako ne postoje egzaktni podaci koji bi potvrdili da je njihova brojnost u Srbiji opala, činjenica je, makar kada je Kruševac u pitanju, da ih nema ni približno kao ranije. Više o ovoj temi, za portal Odjek govori Uroš Stojiljković iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (DZPPS).
Vrapci koji veselo čavrljaju dok se kupaju u baricama ili valjaju u prašini peska, slika je koju uglavnom pamte neke starije generacije.
-Stariji se sećaju koliko su nekada bile veće grupe vrabaca koje su mnogo intenzivnije čavrljale. U Srbiji nemamo egzaktne podatke koji bi potvrdili opadanje njihove brojnosti, ali to ne znači da ljudi nisu u pravu kad misle da vrabaca ima manje- kaže Uroš Stojiljković iz DZPPS.
–Najteže je pogođen upravo vrabac pokućar. Dživdžana, kako ga još zovemo, ima manje za 247 miliona jedinki. To je zabrinjavajuć pad brojnosti na osnovu kojeg možemo pretpostaviti da je vrabaca pokućara manje i u Srbiji.
Stojiljković navodi da je na pad brojnosti vrabaca uticalo više faktora:
–Pre svega, priroda je u velikoj meri drastično preoblikovana i prirodna staništa su nestala na račun monokulturnih polja i intenzivne poljoprivrede, što je veliki udar na celokupan biodiverzitet, pa i na vapce.
Takođe, kako kaže, nestalo je i adekvatne i adekvatno smeštene hrane za vrapce.
–Oni se u većem delu života hrane zrnevljem i semenjem biljaka, toga u gradovima više nema, a spremišta hrane u ruralnim sredinama izgledaju znatno drugačije i manje pristupačno. U početku svog života vrapci se hrane insektima, larvama, a toga u gradovima ima sve manje, jer nestaju i zelene površine zamenjene asfaltom.
Problem je i to što im nije lako da pronađu mesto za svoj dom.Kao što mu ime kaže, vrabac pokućar se gnezdi na kućama, zgrada, u pukotinama, strejama, okapnicama…:
– Savremene graditeljske prakse preferiraju staklo, čelik, kompaktne i zatvorene zgrade koje ne pružaju mesta drugim živim bićima. U tom preoblikovanju prirodne sredine, nestala je još jedna važna komponenta za vrapce – žbunje i grmlje, u kojem se druželjubivi vrapci okupljaju, čavrljaju, štite od zime, sakrivaju od napada grabljivica. Izgleda da se mnogo toga udružilo protiv vrabaca, a da je svemu koren čovekova nemarnost i neshvatanje važnosti prirode.
Odgovarajući na pitanje šta bi mi kao pojedinci mogli da učinimo kako bi pomogli vrapcima, naš sagovornik kaže da bi pre svega trebalo da čuvamo svaku zelenu površinu koju imamo, ali i da ih vratimo onde gde ih više nema.
-U svetu je sve aktuelnija praksa “otpločavanja”, odnosno uklanjanja betona, pogotovo u gradskim sredinama. To bi vrapcima omogućilo veći izvor hrane u prvom delu života.
Stojiljković savetuje i da se trava ne kosi prečesto, da se ostavi određene deo nepokošen zbog, kako objašnjava, insekata kojim se hrane i vrapci.
-Ne vredi nam estetika zelenih vimbldonskih terena, kada na njima nema života za druga bića. Sadite žbunje! Može neko ukrasno poput forzicije, a mogu i naše autohtone, divlje vrste koje pritom mogu biti višestruko korisne, poput divlje ruže tj. šipka.
Savet je i da se u blizini žbunja u toku zime postave odgovarajuće kućice u kojima vrapci mogu od proleća da se gnezde.
–Zimi redovno prihranjujte ptice, vrapci su redovni posetioci: ostavite im neposoljenu i nepečenu zrnastu hranu – suncokret, kikiriki, orahe, mrvljene žitarice, proso… To su aktivnsoti kojima pojedinačno možemo da doprinesemo. Nadležni naravno treba da uzmu u obzir upozoravajuće podatke i da na širem planu, sistematičnim aktivnostima, zaštite i obezbede opstanak ove vrste, dok ne bude kasno- poručuje na kraju naš sagvoornik.
D.P.
Foto: pixabay