Dvadesetrogodišnja Viktorija Dragić, iako slepa od rođenja, uspešno se bavi kuglanjem i atletikom, piše poeziju, stvara unikatne rukotvorine… Uz pomoć i podršku svoje slabovide drugarice Jovane trenutno uči da slika prstima. Naviknuta da srcem i dodirom istražuje i osvaja svet, sa lakoćom je zaplovila i u svet boja.
Viktoriju i Jovanu zatekli smo u radionici Međuopštinske organizacije slepih u Kruševcu, gde članovi provode dosta vremena i izrađuju razne predmete, crtaju, slikaju… Dok joj Jovana nežno pridržava ruku i upoznaje je sa tajnama tehnike slikanja srcem i nekim posebnim unutrašnjim osećajem, Viktorija koristi priliku da pohvali svoju prijateljicu:
-Jovana je predivna osoba, dobra prijateljica i odlično slika, njene slike su bile izložene i u Legatu Milića od Mačve, nije to mala stvar. Vid joj se sve više pogoršava, sada već uopšte ne vidi na jedno oko a drugim, mislim, samo pet odsto. Za nju ima leka, operacija u Rusiji bi joj pomogla da bolje vidi, ali nema novca za to. Da uradite vi ipak neku priču o njoj umesto o meni, da pozovemo ljude da pomognu…
Drago je Jovani što je prijateljica toliko hvali i voli, malo joj je i neprijatno, pa menja temu i stidljivo kaže „ponestaju nam boje, trebalo bi da obezbedimo još“. Viktorija ipak ne odustaje od namere da predstavi svoju prijateljicu, i dok jagodicama prstiju na kojima su crvena i narandžasta boja nežno dodiruje papir, nastavlja da govori:
-Njoj su davali kroz javne radove da čisti groblje, a ona se toliko plaši groblja, kaže da je to zato što se mnogo boji smrti. Nije to posao za nju, ne razume to svako. Ona je umetnička duša, osetljiva je, a i ima i druge zdravstvene probleme zbog kojih kojoj teško pada fizički rad. Da da dragi Bog da se novac skupi, da „progleda“ koliko toliko i da može da nastavi da radi ovo što voli i ume.
Količina empatije koju poseduje neko ko ima samo 23 godine i slep je, ostavlja snažan utisak. Kao i sve ono što je ova mlada devojka uspela da ostvari.
Naime, Viktorija se uspešno bavi kuglanjem i atletikom, redovno trenira, a od kada su u udruženju postavili pikado, vešta je i u ovoj igri u kojoj inače zajedno uživaju svi članovi.
Voli i poeziju, napisala je mnogo pesama, svaka osoba koja uđe u njen život i ostavi neki trag, „dobije“ i svoju pesmu. To je, kako kaže, njen poklon od srca za sve koje prepozna kao dobre ljude.
–Dok razgovaram sa ljudima i osetim da su dobri, meni stihovi sami dođu. Umem da osetim tuđu energiju, emociju, dobrotu…Onda to kasnije zabeležim. I poklonim osobi kojoj je pesma namenjena. Ljudima se to sviđa, bude im nekako drago, kažu, niko im nikada nije posvetio pesmu. Pišem o ljubavi, prijateljstvu, religiji, životu uopšte, a velika inspiracija mi je i priroda. Volim i da pevam, uglavnom duhovne pesme, to me posebno ispunjava. Kažu da lepo pevam.
Viktorija se oprobala i u izradi raznih rukotvorina. Radi uglavnom sa glinom i plastelinom, pravi magnete za frižider i još mnogo toga. Izrađuje i ukrase za jelke, jednom je i jelku sama napravila.
Posebno je, kako kaže, ispunjava druženje sa decom sa smetnjama u razvoju.
-To su najiskrenije ljudske duše, oni vas stalno grle, raduju vam se i pored njih se osećate uvek dobro. Najlepše mi je kada sam sa njima u nekom parku, trčimo, smejemo se, družimo….
Dosta vremena provodi i u Udruženju „Čarapansko srce“:
-Tu bih pre svega pohvalila Saru i njenu mamu koje se nesebično zalažu za tu decu. Moj skromni doprinos je to što pokušavam kroz igru da im ulepšam trenutak, učestvujem i u programima koje to udruženje organizuje, trudim se da dam doprinos i u humanitarnima aktivnostima.
U svojoj kući, gde živi sa ocem, funkcioniše odlično.
-Većinu kućnih poslova radim, sama brinem o sebi, a pomognem i sestri oko čuvanja bebe. Ništa mi nije teško, naprotiv. Porodica je moja baza, a druga kuća mi je udruženje, tu su moji slepi i slabovidi prijatelji koje bezgranično volim, a velika podrška su mi i sekretarka organizacije Sanja Nikolić i predsednica Snežana Radović, one su divne osobe na koje svi mi možemo uvek da računamo.
Ipak, Viktorija do svoje druge kuće ne može da dođe sama. U ulici gde se nalazi udruženje nema taktilnih staza, ali zato ima raznih prepreka- oštećeni trotoari, kontejneri koji su postavljeni baš na skretanju u ulicu….U međuvremenu, uči i da koristi beli štap.
-Neko uvek dođe po mene, nekad je to moja Jovana koja ipak malo vidi, nekad Snežana ili Sanja…Slično je i na drugim mestima u gradu. U užem centru grada na nekoliko mesta ima taktilnih staza, ali su tako postavljene da slepa osoba koja ih prati može da udari u drvo, žardinjeru, frižider za sladoled…To je jako opasno, kao što je opasno kada se staze nigde ne završavaju, pa naglo završite na kolovozu ili udarite u stepenište…Deluje da je onaj ko je postavljao te staze mislio da je to neka dekoracija na trotoaru, nemam drugo objašnjenje.
Za slepe osobe bi, kako kaže, mnogo značilo kada bi grad imao pravilno postavljene taktilne staze na lokacijama koje vode ka institucijama i ustanovama, kao i ka prostorijama udruženja.
–Nedostaju i zvučni semafori, džaba i staze ako ne možete bezbedno da pređete ulicu. Imali smo samo jedan takav semafor u samom centru grada, to je bila neka donacija, ali on godinama ne radi. Problem nam je i odlazak u institucije i ustanove, i u tom slučaju su nam opet pratioci jedina opcija. Van svojih kuća zavisimo bukvalno od drugih. To je jako teško.
Viktorija je završila srednju hemijsku školu ali nije radila u struci. U međuvremenu je završila i kurs za fizioterapeuta.
–Kažu da su slepi ljudi odlični fizioterapeuti, mislim da to jeste tačno. Volim taj posao, masiram sve moje prijatelje u udruženju, uglavnom traže relaks masaže, pomažem im kad ih zaboli glava, vrat…Kažu da im prija.
Na kraju, kaže i to da se stiče utisak da je danas malo manje predrasuda i diskriminacije osoba sa invaliditetom, nego što je to bilo nekada.
–Mnogo više se govori o invalidima, uključuju se povremeno u razne aktivnosti. Ipak, to još uvek nije dovoljno. Mi možemo mnogo više nego što većina može i da pretpostavi, dobri smo u mnogim poslovima, u nekima možda i bolji, i to je nešto o čemu treba stalno da se govori, da se pokaže na konkretnim primerima.
Podsećajući se kako je to bilo nekada (ne i tako davno jer ima samo 23 godine) kaže da je neke stvari oprostila svojim vršnajcima jer su tada bili samo deca.
-Oprostila sam što nisu hteli da dele školsku klupu sa mnom osim kad im učiteljica naredi, oprostila sam im što su me ostavili samu na sred ulice kada smo zajedno krenuli na izlet. Oprostila i razumela, ipak su bili samo deca. Na kraju mogu samo da kažem da uz ljubav bližnjih, veru u Boga i samopouzdanje, nijedna vrsta invaliditeta ne može biti prepreka na putu ka uspehu.
Možda su upravo taj osećaj odbačenosti u ranom detinjstvu, a posebno trenutak straha i bespomoćnosti kada se odjednom našla na sred kolovoza a automobili su se čuli oko nje, uticali da dvadesettrogodišnja Viktorija Dragić ojača i spozna čarobnu formulu pretvaranja tame u svetlost.
D.P.
Projekat “Lokal pres Lab 2.0” je razvijen i podržan od strane programa “Medijski inkubator za Zapadni Balkan” Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije, a realizuju ga članice PU “Lokal pres”.