Osmehom, vedrinom i prepoznatljivim glasom, glumica Ana Sofrenović već nekoliko decenija obogaćuje srpsku i stranu kinometografiju, stvarajući bogat glumački opus. Oprobala se u mnogim životnim i profesionalnim ulogama, koje su samo pospešivale njen umetnički izraz. Povodom Festivala ,,Čkaljini dani”, boravila je u Kruševcu. Posle nekoliko godina medijske pauze, govori za portal Odjek.
Razgovarali smo o njenoj karijeri, ulogama, angažmanu na Festivalu, ali i o umetnosti, životnim iskušenjima…
– Karijeru sam započela sa filmskim songom ,,Kaži zašto me ostavi”, to je nešto što me je lansiralo, bez obzira što nisam igrala u filmu, radila sam samo song sa Zoranom Smijanovićem. Nakon toga krenula je moja filmska i pozorišna karijera, ali publika me je najviše upoznala kroz film ,,Ubistvo s predumišljajem”, nakon toga i kroz ,,Balkanska pravila”, kao i film sa Purišom Đorđevićem, koji je manje poznat, ,,Tango je tužna misao koja se pleše”.
Ana potiče iz srpsko-britanske porodice. Jedno vreme živela je u Londonu, gde je odigrala nekoliko uloga na engleskom jeziku:
– Krajem devedesetih sam se preselila za London i tamo radila na BBC i njihovim serijama, igrala u nekoliko filmova. U Londonu sam započela svoj prvi autorski rad, pisala sam songove, muziku i nastupala u predstavi koja je antiratne tematike, ali na jednom univerzalnom planu. To smo izvodili taman pred moj povratak u Srbiju.
Publika ju je upamtila po ulogama u filmovima: ,,Ubistvo s predumišljajem”, ,,Bure baruta”, ,,Nebeska udica”, ,,Volim te najviše na svetu”, ,,Dečaci iz ulice Marksa i Engelsa”, ali uloga Jeje joj je, kako kaže, omiljena:
– Ponosna sam i na film ,,Van kontrole” u kome nisam imala nijednu repliku, a igrala sam glavnu ulogu, nemo. U Granadi sam dobila nagradu za glavnu ulogu na osnovu nijedne reči, to je bilo veoma zanimljivo. Uloga u filmu ,,Ubistvo s predumišljajem” mi je verovatno omiljena. Emotivno sam vezana za taj film, tematika je neverovatna, građanstvo i njegovo propadanje u tom periodu, od 1945. godine, do kasnije 90-ih. Cela tematika mi je bila bliska, zato izdvajam Jeju kao omiljenu ulogu.
Na pitanje – pozorište ili film, glumica odgovara:
– Ono što je kod mene presudno je pažnja koja je kratkog daha, zato mi je film bliskiji. Pozorište je nešto čemu sam bila posvećenija tokom karijere i nešto što jako volim. U našim pozorištima me odbija to ponavljanje, proširivanje repertoara na nekoliko godina. Ja volim da izađem na scenu i da uradim nešto se desi tada i bude u tom trenutku i više ne.
Iako se dugo nije pojavljivala na malim ekranima, te su mnogi pomislili da se povukla, glumica je za to vreme vredno radila i posvetila se istraživanju određenih oblasti:
– Nisam ulazila u svet naših serija, koje su sad dominantna platforma za nove glumce, publika me zato često pita gde sam i zašto se ne pojavljujem na malim ekranima. Počela sam da se bavim istraživanjem glasa, putujem po svetu, radim… Nažalost, naši mediji, sem tih većih intervjua koje radim s vremena na vreme, ne daju prostora da pričamo o eksperimentalnoj muzici, interdisciplinarnom teatru, nemamo medije koji pokrivaju te teme.
Profesurom se bavi poslednjih osam godina, a svoje studente uči da je najbitnije pronaći autentičnost:
– Zaposlila sam se na Fakultetu umetnosti u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, gde radim kao profesor tehnike glasa za glumce. Studente savetujem da je najvažnije, ako su imali sreće da prođu prijemni, nalaženje pravog razloga zašto su na akademiji i da svoje veštine podignu na što veći nivo. Glumačka akademija je bogato četvorogodišnje vreme posvećeno radu na sebi. Studenti su stalno u dobroj pripremi za posao koji ih kasnije čeka, koji se poslednjih godina veoma promenio.
Razne društveno-političke krize uticale su na tok i smer njene karijere:
– Na stvari koje su se meni desile, lične i profesionalne, uticali su razni procesi koji su se dešavali u društvu. Devedesetih je tu bila jedna priča, krajem devedesetih kulminacija svega i sad poslednjih desetak godina nam se dešava ponovo velika promena u društvu. Na profesionalnom nivou, čitav moj istraživački rad koji sam posvetila eksperimentalnom teatru i glasu, došao je u zatišje, više platformi nije bile. Platforme koje su postojale pre dvanaest-trinaest godina nestale su preko noći, mnogi ljudi sa kojima sam sarađivala su otputovali. Našla sam se u situaciji u kojoj ne mogu privatno da otputujem i živim u drugom gradu, kretanje mi je zbog posla postalo onemogućeno, jer sam morala da budem bazirana ovde. Prirodnim putem se pojavila profesura – premošćavanje jednog perioda i ostvarivanje velike ljubavi, ta profesija me zaista ispunjava.
Osluškivanje sebe, kao i otpornost na život, najvažnije su stvari, smatra sagovornica:
– Čovek u svakoj fazi, koliko god se suočava sa nekim preprekama, gde ga iznenade drugi ali i sam sebe izenadi pozitivno i negativno, mora da ima otpornost. Treba biti otporan na život i na ono što on nosi sa sobom. U to spadaju i dobre stvari, često sam imala tzv. beli stres – i kada se dese lepe stvari, čovek zna da odreaguje stresnije nego kad mu se desi nešto loše. Čovek mora da osluškuje sebe, to je ključno.
Na pitanje ko je Ana Sofrenović van kamere, scene i katedre, ona odgovara:
– Večito dete, razigrano. To unutrašnje dete, koje svako od nas ima, treba da se neguje. Jedan od najlepših saveta je da se život ne sme doživljavati preterano ozbiljno, već kao igra, a igra je ozbiljna stvar. Deci je igra sve, te u tom pravcu treba pronaći sebe.
Iako se pozorišni i filmski trendovi menjaju, iako se obrađuju drugačije teme, Ana smatra da je potreba za pričom ostala nezamenjiv faktor:
– Suštinski se nije promenila potreba ljudi za pričom, tu vidim veliki optimizam. Velika je kakofonija informacija, mnogo materijala, sadržaja, ali i dalje je tu ljudska potreba za snažnim pričama. Potreba da se bude inspirisan pričama, bez obzira da li su one dokumentarnog karaktera, potreba za herojima i slično. Ono što se menja je scena, ali budućnost umetnika se nikada neće dovoditi u pitanje.
Uloga pozorišta je, kako kaže, da nas navede na razmišljanje, a ne samo nužno da zabavi:
– Treba da postoji momenat pozorišta koji inspiriše, razvija, tera na razmišljanje i edukuje u onom najlepšem smislu. Ljudi se obično plaše reči ,,edukacija” jer u pozorište idu da se opuste, tako da ne u suvoparnom smislu, već u najlepšem smislu –širiti vidike i postavljati pitanja. Uloga pozorišta je, ne samo da zabavi, već da natera na razmišljanje. Ono čemu smo izloženi jeste nužno ispunjenje potreba, a ne neka dublja analiza. Ljudima je pažnja sve kraća, ukoliko im nešto ne igra pred očima i ako nije brzo, neće ih toliko zanimati. Publika nema mnogo strpljena.
Da je uloga pojedinca velika i da svaki čovek ima moć u svojim rukama, mišljenja je naša sagovornica:
– Pojedinac ima mnogo veću moć nego što je svestan. Dešava se velika transformacija u društvu, ljudi treba da osveste da su njihove moći velike. Mi smo godinama bili učeni da društvo za nas nešto uradi. U nekim drugim kulturama su stvari drugačije, nema čekanja, mora da se radi, bez obzira koji su uslovi, čovek od sebe daje svoj maksimum i gleda da koristi sve što mu je dostupno i da drži svoju etiku. Društvo i oni koji ga vode treba da stvore klimu jednog grada, ali je na čoveku da nikada ne doživi osećaj nemoći, on nije realan, svako ima moć, samo je nije osvestio.
Za kraj, Ana Sofrenović kaže da je zadovoljna Festivalom ,,Čkaljini dani”, gde je bila predsednica žirija koji je ocenjivao predstave. Ističe da sa puno optimizma i lepih utisaka odlazi iz Kruševca:
– Uzbudljive su teme koji učesnici tretiraju, drago mi je što se klasici rade. Divno je videti tu žar koja još uvek postoji u mladim ljudima, zainteresovanost za istraživanje, veilike teme… Uzbudljivo mi je što su ,,Čkaljini dani“ posvećeni studentskom teatru i akademijama, koje su nekako male oaze svega onoga o čemu smo pričali – kazala je glumica Ana Sofrenović.
L. Kijačić