Sugrađanka, Sara Popović, apsolventkinja medicine u Ljubljani, nedavno je provela dva meseca u Memorial Hermann bolnici u Texas Medical Center-u u Hjustonu, na odeljenju kardiohirurgije (centar za naprednu srčanu insuficijenciju – Center for Advanced Heart failure). Ova mobilnost je ostvareno zahvaljujući sjajnoj saradnji između Medicinskog fakulteta Univerziteta u Ljubljani i dr Igora Gregoriča, načelnika pomenutog odeljenja i svetski poznatog kardiovaskularnog i torakalnog hirurga. Ekskluzivno, sa čitaocima portala Odjek deli utiske i zapažanja.
Zašto baš Hjuston, za početak smo pitali sugrađanku?
-Prva uspešna transplatacija srca u Sjedinjenim Američkim Državama, ako uspešnost merimo u mesecima i godinama namesto satima i danima, desila se upravo u tom Texas Medical Center-u. To je jedan od najboljih centara za naprednu srčanu insuficijenciju na svetu.
Moj veliki razlog je moj otac. On je primarijus, anesteziolog i moja podrška u životu. Isprva, bio je u neverici kada sam mu saopštila da se njegovo jedino dete zaljubilo na Erasmus razmeni studenata u Estoniji. Znate, većina očeva strepi kada se njihove ćerke zaljube u loše momke, ali moj otac nije te „sreće“. Njegova ćerka se „out“-ovala i priznala da se do ušiju zaljubila u – hirurgiju!
Za anesteziologe, hirurzi i jesu ponekad „loši momci“, stoga, pretpostavljate, nije bio oduševljen mojim izborom, naročito jer brine za moju budućnost i vidi hirurgiju kao napornu, stresnu i veliki izazov za žene, porodicu i decu.
Želela sam da dokažem mom ocu koga volim da hirurgija nije samo prolazna faza, već moja životna odluka. I krenula sam na putovanje koje je promenilo moj život.
Šta se promenilo?
Za početak, moj doživljaj Amerike. Sve što ste ikada čuli u mejnstrim medijima o Americi kada dođete u Teksas – zaboravite. Primera radi, abortus je zabranjen (osim u izuzetnim slučajevima) u Teksasu, možete da nosite pištolj i bez LTC (licence to carry) dozvole (na većini javnih mesta) i pravoslavlje sve više i više osvaja srca mladih Amerikanaca koji su ponekad revnosniji u svojoj veri nego mi u Srbiji.
Upoznala sam vršnjaka, rođenog Amerikanca, ni sa kakvim balkanskim korenima, koji sa neverovatnim poštovanjem govori o slavnoj srpskoj istoriji, Obrenovićima i Karađorđevićima i koji je osećao potrebu, iako to nije bila njegova odgovornost, niti krivica, da se izvini za NATO bombardovanje ’99. Neki od prijatelja, koje sam upoznala u Hjustonu, na rastanku, pozdravljali su me sa željom i molbom da prenesem da nisu svi Amerikanci „debeli, glupi i srećni“ i da ne glasaju svi za Bajdena, koji se zalagao za bombardovanje Beograda.
Kako je izgledao jedan tvoj dan u bolnici u Hjustonu?
Očekujte neočekivano! Čak i kada znate raspored operacija, vi nikada ne znate kada ćete se vratiti kući i kada će vas „strefiti“ hitan slučaj ili neočekivani zaplet „jednostavnog“ operativnog zahvata. Sećam se dana koji je počeo oko sedam ujutru i trajao do sedam uveče (zbog duge i kompleksne operacije) sa minimalnim pauzama za toalet i brzi obrok između operacija. Potom je javljeno da se planira i transplatacija pluća te večeri, tako da sam izašla da večeram, u osam uveče se vratila u bolnicu, sve do ranih jutarnjih sati kada smo završili transplataciju pluća. S obzirom na to da su mi te operacije, naročito transplatacija pluća, bile neverovatno zanimljive, bio je to jedan od najuzbudljivijih dana u Americi.
I tako svaki dan?
Ne. Ali ne bih se previše bunila da jeste, ako to znači da možemo još više života da spasemo i još više stvari da naučim i usavršim. Ono što jeste bilo prisutno svakog dana je da sam pri ulasku u tu medicinsku četvrt imala osećaj da ulazim u drugi svet, sa ogromnim neboderima koji potvđuju tamošnju popularnu izreku „Sve je veće u Teksasu“. Pravo medicinsko kraljevstvo. Ogromni konglomerat vrhunskih klinika i medicinskih fakulteta. Na okolnim autobusima vidimo portrete znamenitih lekara, dok nepregledna gradilišta svedoče o predstojećim novim neboderima, klinikama, institutima i istraživačkim centrima. Ali to nisu tek puki zidovi! U ovom Texas Medical Center radili su neki od najvećih imena u kardiohirurgiji, Denton Cooley i Michael DeBakey, po kojima i neki hirurški instrumenti nose imena, kao i što danas ovde rade izuzetni lekari koji svojim radom i uspesima potvrđuju da je ovo mesto jedan od svetskih vrhova medicine.
U toku radne sedmice, redovno sam prisustvovala važnim sastancima, poput sastanaka na kojima se odlučivalo o kandidatima za transplatacije i mehaničke potpore. Imala sam priliku da prvi put čujem o veoma retkom sindromu kamenog srca „stone heart syndrome“, te da se upoznam sa slučajem srčanog raka. Organizovane su i hirurške radionice o tehnikama sterilizacije ruku pre ulaska u operacionu salu, radionice učenja tehnika hirurškog ušivanja. Obišli smo i službu vazdušnog medicinskog transporta, jedinu neprofitnu bolničku vazdušnu hitnu pomoć na području Hjustona. Svakodnevno sam imala priliku da asistiram u zahtevnim kardiohirurškim operacijama. Neverovatan je osećaj kada sam prvi put držala živo ljudsko srce u grudima, prilikom bajpas operacije!
Kako se studenti medicine mogu prijaviti za ovakvu mobilnost?
Koliko sam upućena, Medicinski fakultet Univerziteta u Ljubljani u saradnji sa dr Igorom Gregoričem, je jedini na Balkanu koji nudi ovakvu vrstu mobilnosti kardiohirurgije u Hjustonu za studente medicine.
Prijava je najpre na konkurs fakulteta, a potom nakon odluke da je kandidat primljen na mobilnost cela komunikacija se odvija sa administracijom u Hjustonu. Profesionalni su i vrlo korektni. Na trenutke mi je izgledalo kao da nema kraja ta papirologija, ali kada se jednom odluči i istraje – nagrada je ogromna.
Šta je za Vas bila najveća nagrada za sav taj trud i rad?
Jedna od nagrada, sa profesionalne tačke gledišta, nedvosmisleno je bila prilika da prvi put u životu prisustvujem i aktivno učestvujem u celokupnom postupku transplatacije srca i pluća. Privatnim avionom bolnice i sa medicinskim timom putovala sam iz Hjustona do Oklahome, gde sam prvi put u životu videla operativni zahvat uzimanja organa od donora i potom transplatacija, tj.presađivanje u živog primaoca organa. Organizacija celog tog poduhvata je bila neverovatna i minuciozno precizna vremenski. Jednom kada se uzme organ od donora, štoperica se pali i adrenalin raste. Svaki minut je dragocen i ceo tim ima zadatak da čim pre dostavi organ do primaoca organa, koji je u ovom slučaju, bio čak u drugoj saveznoj državi Amerike. Ja ne mogu da vam opišem taj osećaj kada se organ donora unese u operacionu salu gde, u anesteziji, na operativnom stolu leži primaoc. Na svakom mogućem koraku je moglo 100 prepreka da spreči taj trenutak, ali opet voljom Božjom, uz izuzetnu organizaciju svih, trenutak trijumfa je tu. Pacijentu koji može biti nečiji otac, nečiji sin, nečiji voljeni deda, produžava se život. To je veliki dar. Kada se radi kako treba, savesno i humano, od strane svih uključenih, operacija transplatacije koja u osnovi ima 2 zahvata (jedan na donoru, drugi na primaocu) predstavlja jednu od najhumanijih i najplemenitijih operacija koje sam ikada videla u medicini.
Veliki su oni koji shvate značaj i postanu i donori organa i pre nego što značaj donora organa shvate onda kada neko od njihovih voljenih, usled teške i nemilosrdne bolesti završi na listi čekanja za srce, pluća, bubrege…
Naši ljudi generalno nisu toliko upućeni u to i kultura svesti o doniranju organa nije prisutna. Nasuprot tome, jesu prisutne teorije zavere i strah da se neće adekvatno pružiti medicinska pomoć onda kada se vidi da je neko donor organa, u želji da se što pre dođe do njegovih organa. Imajući u vidu da Udruženja koja se bave pravima pacijenata na dijalizi i onih koji čekaju transplantaciju organa, upozoravala su da u 2022. godini u Srbiji nije izvršeno nijedno presađivanje organa i da je to gotovo sigurno imalo za posledicu da se neki ljudski život koji je čekao na taj organ ugasio, onda kada pomislite da taj ljudski život nekad neke godine, u budćnosti može biti Vaš ljudski život ili nekog koga vi volite, verujem da ćete se složiti sa mnom da ovo jeste važna tema o kojoj treba pričati.
Kakvi su Vaši planovi za budućnost? Nameravate se vratite u Teksas?
Čudni su putevi Gospodnji! Videćemo. Blagodarim Bogu na svemu što mi se desilo u Americi. I lepom i manje lepom. Zahvalna sam mom Medicinskom fakultetu u Ljubljani i dr Igoru Gregoriču, koji su sve osmislili i organizovali za nas. Zahvalnost dugujem i mojoj majci, mom ocu, mojoj porodici, prijateljicama i prijateljima koji su bili velika podrška na ovom putu. Hoće li me taj put opet vratiti na divlji zapad da ponovo kažem „Hjustone, imamo problem. Stigla ti je Čarapanka“, ostaje da vidimo. Radujem se budućnosti i nadam da ću imati priliku da sve naučeno i stečeno u svetu primenim jednog dana i u svom gradu.
Foto: privatna arhiva