Slomiti ogledalo znači sedam godina nesreće. Radi uroka, za sve što je dobro, obavezno kucnite u drvo. Nikada nemojte prolaziti ispod merdevina i ne dozvolite da vam crna mačka pređe put, to je nesreća. Na zadušnice nosite što više hrane, tako ćete obradovati vaše najmilije na ,,onom svetu”. Za sve finansijske, porodične ili ljubavne probleme tu je vračara koja će za simboličnu cenu rešiti sve vaše probleme. Ako vas ikada zasvrbi levi dlan, to je dobar znak, dobićete novac.
Ako praktikujete bilo šta od gore navedenog, treba da znate da su u pitanju sujeverja, koja po rečima sveštenika Milana Krstića, crkva ne odobrava i koja nisu u skladu sa verovanjem pravoslavnih hrišćana:
-U životu crkve postoje razna iskušenja. Jedna od tih su i razni običaji koji nekada nisu suprostavljeni crkvi, kao i razna sujeverja koja mogu da odvuku ljude od vere. Glavni razlog praktikovanja sujeverja je neliturgijski život. Onaj ko je u crkvi, ko se moli, podvizava i živi crkveni život teško će upasti u zamku sujeverja. Kao što rekoh, glavni razlog mešanja sujeverja i običaja je necrkveni zivot. Zato u našoj crkvi postoje sveštenici sa kojima verni treba da se posavetuju i da njihov savet po ovom pitanju obavezno poslušaju.
Sveštenik otkriva i da li treba nositi hranu po grobljima:
-Postoje razni slučajevi sujeverja za koje neki vernici misle da tako poštuju zapovesti crkve. Jedan od tih primera jeste i ostavljanje hrane na grobovima. Upokojenom je potrebna samo molitva. Običaj da se hrana nosi na groblje, konkretno mislim na seoska groblja, jeste zbog udaljenosti. Treba ići peške na sahranu ili parastos i onda ljudi koji su došli budu tu čitav dan i da bi se telesno okrepili, oni podele skromno između sebe hranu, osveže se posle molitve koju obavezno vrši sveštenik i vrate se svojim domovima moleći se Gospodu za upokojene. Sve to jeste trpeza ljubavi. Nije dobro ostavljati hranu na groblju. To nikako. Treba imati meru.
Bez crkve nema spasenja (lat. extra ecclesiam nulla salus), smatra naš sagovornik:
-Crkva blagosilja običaje koji su u skladu sa njenim učenjem, a ne blagosilja one koji štete čovekovom spasenju. Zato nas i poziva da dođemo i vidimo. Jedino ako smo u crkvi možemo imati izoštren pogled po ovom pitanju. Naravno da u raznim krajevima postoje razni običaji. Naš narod dugo je bio u raznim ropstvima i sve je to bilo jedno vanredno stanje i razna carstva ovozemaljska ostavljaju svoje uticaje. Međutim, mislim da polako to ide sve u dobrom pravcu, ipak naš narod ima osećaja za crkvu i sve više želi da čuje njen glas.
Pitali smo i kako ljudi reaguju posle kritike sveštenika kada su sujeverja u pitanju:
-Ljudi reaguju lepo ako ih na jedan lep način upozorite da to što čine nije dobro. Pre svega za njih. Retko ko ne posluša. Međutim i za takve se treba moliti Bogu i ne osudjivati ih. Treba živeti hrišćanski da bismo se oslobodili od sujeverja. S druge strane imamo razne običaje koji su vezani za naše krsne slave, za venčanja kao i upokojenja koja nisu u suprotnosti sa verom.
Otac Milan Krstić objašnjava i na koji način pravoslavni hrišćani treba da praznuju slave i praznike:
-Suština praznovanja praznika je slavljenje Vaskrsloga Hrista. Čuvati se svakodnevnih iskušenja koja postoje i vraćati se brzo na pravi put ako se upadne u iskušenje. Pravo proslavljanje slave jeste otići na Liturgiju, pričestiti se toga dana, preseći slavski kolač i moliti se zajedno sa svojim ukućanima i gostima. Toga dana treba da iskažemo i gostoljublje. Treba naći meru u svemu. Trpeza ljubavi (agape) treba da postoji.
Za kraj sveštenik poručuje:
-Gospod će odvojiti žito od kukolja. Naše je da se trudimo i da živimo hrišćanskim životom i da drugima dajemo primer. Dokle je sveta i veka kukolj će rasti zajedno sa žitom. Rešenje je da počnemo da živimo hrišćanski. Da volimo svoju crkvu, da slušamo glas njen, da se podvizavamo, a ostalo će Gospod učiniti i pomoći nam da se oslobodimo od raznih sujeverja i pogrešnih običaja. Bog vas blagoslovio! – kazao je jerej Milan Krstić, paroh dvoranski.
L.Kijačić