Veliki petak je najtužniji dan u hrišćanskom kalendaru. On stoji u samom središtu Svete sedmice kao dan kad je Hristos dobrovoljno postradao, bio raspet i umro za grehe sveta. To je dan duboke tišine, tuge, sastradanja i molitve.
Sveštenik Dejan Krstić ističe da koliko god atmosfera Velikog petka bila obeležena bolom i mrakom, hrišćanin je pozvan da u tome prepozna više od same tragedije. Veliki petak nije kraj. On nije konačna stvarnost. Istina Velikog petka je nerazdvojna od istine Vaskrsa. Mrak Golgote osvetljen je svetlošću praznog groba.
– Da bismo razumeli značaj Velikog petka, moramo se suočiti sa tajnom stradanja Hristovog. Nije u pitanju samo pravno ili moralno stradanje jednog nevinog čoveka. U ličnosti Isusa Hrista, Bogočoveka, sam Bog ulazi u ljudsku istoriju, ulazi u njene najdublje tame, u najgrublju nepravdu, u samo iskustvo smrti. Hristos ne strada samo „umesto“ nas, već strada sa nama i za nas. Sveti oci kažu da je Hristos „primio sve naše: stradanje, smrt, bol, da bi nam darovao sve Svoje: život, radost, vaskrsenje“. Na Krstu se ispunjava ljubav Božija do kraja. ,,Niko nema veću ljubav od ove: da ko položi život svoj za prijatelje svoje”. (Jn 15,13). Hristos ne samo da umire — On se predaje. Nije Ga smrt nadvladala; On je sam izabrao da ide putem stradanja. On je „Kao jagnje na zaklanje vođen… i usta Svojih ne otvori“ (Is 53,7). To je tiha snaga ljubavi koja preobražava sve.
Crkva, kako kaže, ne oplakuje Hrista kao žrtvu istorije, već kao pobednika koji kroz stradanje pobeđuje smrt:
– Crkva u Velikom petku stoji kao mironosica. Sa bolom u srcu, ali sa verom u obećanje, ona prati Hrista na Njegovom putu ka Golgoti. U večernjem bogosluženju Velikog petka, Hristos se skida sa Krsta i polaže u Grob. To je trenutak najdubljeg smirenja i najveće tuge. Ali ta tuga nije beznadežna. Crkva ne oplakuje Hrista kao žrtvu istorije, već kao Pobednika koji kroz stradanje pobeđuje smrt.
Veliki Petak nas uči da postoji neko više značenje patnje, objašnjava naš sagovornik:
– Bogosluženje Velikog petka je prožeto paradoksom: u istom treptaju se oseća i užas nad zločinom čovečanstva, i duboka zahvalnost za spasenje koje je time ostvareno. Kao što pevamo u pogrebnim stihirama: „Život na grob položen bejaše, i anđelska vojinstva se užasavahu…“ Veliki Petak nas uči da postoji neko više značenje patnje, kada se ona prihvati u ljubavi i za drugoga.
Sveštenik smatra da je Hristova pobeda u tome što je ostao u ljubavi do samoga kraja:
– U iskušenju smo da na Veliki petak gledamo isključivo kao na poraz. Hristos je oklevetan, uhapšen, mučen, osuđen i raspet. Njegovi učenici su se razbežali. Narod koji je nedavno vikao „Osana“ sada viče „Raspni Ga!“ Kako onda možemo da govorimo o pobedi? Odgovor nalazimo u samoj suštini Hristove ličnosti. On koji je Sin Božiji, ne pobeđuje nasiljem, nego smirenjem. Njegova pobeda je u tome što je ostao veran ljubavi do samog kraja. Njegova sila nije u maču, nego u Krstu. Upravo Krst, oruđe sramote i poniženja, postaje Znamenje pobede, „oružje mira, nepobedivo znamenje“.
Smrt Histova, kako kaže, nije zatvaranje jedne knjige, već otvaranje novog života:
– U tome je duboki preokret hrišćanstva: ono što izgleda kao slabost postaje snaga; ono što izgleda kao kraj postaje početak. Smrt Hristova nije zatvaranje jedne knjige, već otvaranje novog života. Zato već na Veliko subotnje jutrenje pevamo: „Da ćuti svaka plot čovečanska, i da stoji sa strahom i trepetom… jer Car nad carevima i Gospod nad gospodarima dolazi da se zakolje, i da se dade na jelo vernima.“
Mrak nije poslednja reč, ističe ovaj duhovni otac:
– Ako bismo Velikom petku dali jednu reč kao simbol, to bi bio mrak. Jevanđelje po Mateju kaže: „I od šestoga časa bi tama po svoj zemlji do časa devetoga“ (Mt 27,45). Priroda sama učestvuje u tragediji. Ipak, taj mrak nije poslednja reč. Mrak je uvek znak iščekivanja svetlosti. Poput tame pre zore, on najavljuje svetlost koja dolazi. U najmračnijem času Hristovog života, u času kada On uzvikuje: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“, baš tada se otkriva tajna najdubljeg sjedinjenja Boga sa čovekom. Nije Bog napustio Hrista — već je Hristos ušao u iskustvo onoga što mi osećamo u svojim najtežim trenucima: napuštenost, mrak, očaj. Ali upravo tu, u toj tišini, Bog je prisutan. Kao što kaže sveti Siluan Atonski: „Drži svoj um u adu — i ne očajavaj.“
Bez Vaskrsa stradanje bi bilo besmisleno, kaže duhovnik:
– Istina Velikog petka ne može se odvojiti od nedelje Vaskrsenja. Bez Vaskrsa, stradanje bi bilo besmisleno. A bez stradanja, Vaskrs bi bio jeftina slava. Hrišćanstvo ne beži od realnosti stradanja, ali istovremeno ne dopušta da stradanje bude poslednja reč. U tome je suština hrišćanske nade: smrt nije kraj. Suze Velikog petka nisu suze očaja, nego suze očišćenja. Oni koji stoje pred Krstom i gledaju stradanje Gospoda, pozvani su da prepoznaju tome početak novog života. „On rane naše nosi i nemoći naše uze na sebe“ (Is 53,4). Onaj koji je bio odbačen postaje Kamen ugaoni. Onaj koji je bio položen u grob, razara ad.
Veliki petak je poziv na iskrenost:
– Danas, više nego ikad, savremeni čovek je u opasnosti da se izgubi u površnosti, u lakim odgovorima, u bekstvu od bola. Živimo u svetu koji ne voli stradanje, koji želi trenutnu sreću, trenutni uspeh. U tom kontekstu, poruka Velikog petka zvuči kao paradoks: kroz Krst se ulazi u život. Kroz stradanje se pronalazi smisao. Veliki Petak nas poziva na iskrenost. On ne prikriva bol. On nas poziva da ne bežimo od tuge, ali isto tako nas podseća da tuga nije krajnja istina. Da iza suza stoji radost. Da iza Krsta stoji prazan grob. Hrišćanin nije onaj koji se nikad ne plaši, nego onaj koji i u strahu veruje. Onaj koji i u mraku gleda ka svetlosti.
Nijedna patnja nije uzaludna ako je prožmemo ljubavlju Hristovom, mišljenja je sagovonik:
– Veliki Petak nije dan koji slavimo zbog stradanja samog po sebi. On je sveti, jer nam pokazuje putanju ljubavi koja ide do kraja. To je put koji ne završava na Golgoti, već prolazi kroz nju u slavu Carstva Božijeg. Hristos je pobedio smrt time što ju je prihvatio. I u tome je naša nada: da nijedna patnja, nijedna smrt, nijedan Krst u našem životu nije uzaludan, ako ga prožmemo ljubavlju Hristovom. Zato na Veliki Petak ne očajavamo. Mi plačemo, ali kao oni koji se nadaju. Mi stojimo pred Krstom ne kao izgubljeni, već kao oni koji znaju da „i ako s Njim stradamo, s Njim ćemo i živeti“ (2 Tim 2,11). Snaga Velikog petka nije u kraju, već u tome što je taj kraj prolazan, i što je u njemu već prisutno obećanje Novog Dana.
Zak kraj ističe da svaki Veliki petak vodi ka Vaskrsu i da je to naša nada, radost i istina:
– Veliki Petak nije krajnja stanica. On je stajanje u tišini, ali ne u praznoj tišini, nego u iščekivanju. On je dan tuge, ali tuge koja već nagoveštava radost. Kao što seme mora da umre da bi iz njega iznikla stabljika, tako i život hrišćanina prolazi kroz Golgotu da bi se rodio u slavi Vaskrsenja. Hristos je svojim Krstom osvetio sve naše krstove. On je svojom smrću preobrazio našu smrt. On je svojim pogrebenjem otvorio grobove naših nada. Zato, kada gledamo Krst, mi ne gledamo znak poraza, već znak pobede. I kada čujemo tišinu Velikog petka, čujemo već zvuke Vaskršnjeg Jutra. Jer za hrišćanina, svaki Veliki petak vodi ka Vaskrsu. I to je naša nada, naša radost, naša istina – kazao je sveštenik Dejan Krstić
foto: pixabay
L.K.