– Nisam gledao ni „Kuma“, ni filmove „Ben Hur“, „Robin Hud“ – kaže gimnazijalac S.N., koji će uskoro postati maturant.
– Nemam živaca za prošlost koja je odavno prevaziđena. Kad prođu redovna školska smaranja, a potom podmirim potrebe profesora, jedva da mi ostane vremena da izađem sa društvom u grad. Televiziju retko gledam, a kad sam kod kuće uglavnom smo umreženi u grupni poziv preko instagrama ili smo na igricama – dodaje on.
– Ukoliko si slučajno pogledao, koji ti se film više dopada: „Prohujalo s vihorom“ ili „Zameo ih vetar“ – upitah ga, skrivajući osmeh.
– Nisam gledao ni jedan ni drugi. Mislim da te fosilne slike uz koje su se naše babe i dede ljubavisali po bioskopima treba bunkerisati. Bez kompjuterskih trikova, montaža i specijalnih efekata, film ne može biti dobar. Kao što vidite tehnologija stalno napreduje pa me neće čuditi ako moja deca, u mojim godinama, virtuelno zaigraju u nekom filmu.
Iako je meni ovaj kontakt sa budućim studentom delovao komično, roditelje i te kako zabrinjava aktuelni stil života. Neosporno da je tehnologija napredovala, ali pored pozitivnih efekata, donela je niz posledica. Opšta kultura pala je u zaborav, knjige se sve manje čitaju, a filmovi koje smo nekad tako željno iščekivali u „zimskom bioskopu“ poput: „Toma Sojera“, „Lesi se vraća kući“ i neprevaziđeni ruski crtani film „Snežna kraljica“, odavno su uspomene koje se čuvaju u depoima kinoteke. Mnogi pripadnici starijih generacija se pitaju zašto se bar vikendom ne repriziraju filmovi koji su nekad punili bioskopske dvorane? Da li je moguće suzbiti ovu pojavu ili smo duboko zagazili u „reku bez povratka“?
– Društvo se razvija, kao i svi oblici stvaralaštva – napominje pedagog Sanja Mitrović i dodaje:
Treba izaći iz okvira nostalgije, prihvatiti društvene promene i digitalnu tehnologiju koja je danas mladima bliska, i tako im pomoći da se nose sa novim izazovima. Porediti naše uslove odrastanja sa odrastanjem današnje omladine je nemoguća misija. Generacijski jaz jeste neminovnost, ali opet svi smo mi ljudi, samo su uslovi odrastanja drugačiji. Možda filmski klasici neće zadobiti današnju omladinu onako kako bi mi želeli, ali će se svakako vratiti na scenu u drugačijoj formi.
Slično je i sa serijama „Sever – Jug“, „Šogun“ ili „Ptice umiru pevajući“, koje su nekada bile najbolji primer temeljnih i skupih televizijskih projekata. Dobar scenario, vrhunske glumce i brojne statiste koji su neretko bili angažovani u sva četiri godišnja doba, danas niko ne bi primetio. Roditelji negoduju, ali su svesni su da je nemoguće izolovati dete, pa su novonastalu situaciju prihvatili kao realnost.
Ipak, u moru ljubitelja igrica, virtuelnog ćaskanja i dopisivanja, pojavi se i poneka grupica mladih koji još uvek vole filmove. Iako napominju da je dobar film u najezdi današnjeg šunda isto što i svetlo na kraju tunela, postoji ono neizbežno „ali“…
– Ne znam zašto ljudi toliko hvale Hičkoka kad je polovina njegovih filmova crno-bela – pita se Nebojša Kaplarević koji je prekoračio dvadesetu.
– Čim to ugledam izgubim želju da pogledam film, pa i taj čuveni „Psiho“ koji je svrstan u 10 najbolji horora svih vremena. Obožavam vesterne, ali naravno samo one u boji. Zato mi je žao što nikad neću pogledati „Tačno u podne“ za koji je Gari Kuper dobio Oskara. Znam da principi ponekad oduzmu najslađi deo kolača, ali tako sam odlučio. Uostalom koliko smo puta za grožđe rekli da je kiselo, a da ga nismo ni probali – kaže kroz osmeh naš sagovornik aludirajući na priču „Lisica i grožđe“.
Iako se promene brzo odvijaju jedini stručni saradnik među našim sagovornicima smatra da je balans ipak moguće pronaći.
– Mi „ne možemo predvideti razvoj ljudske misli i način izražavanja“, ali možemo kod omladine negovati i razvijati ljubav prema umetnosti. Ako to sprovedemo na pravi način shvatićemo da digitalna tehnologija i filmski klasici nisu dva suprotstavljena tabora, već revolucionarni izumi koji su unapredili čovečanstvo i diprineli da poboljšamo kvalitet života – ističe Mitrovićka.
N.N.
Naslovna foto: Pixabay.com
Треба ставити приоритет на заштити и опстанку класика.
TREBA STAVITI PRIORITET NA ZAŠTITI KLASIKA DA NE DOBIJU STATUS NESTAJANJA.PO MENI IMAJU VELIKE VREDNOSTI ZA EDUKACIJU I ZABAVU.
💖
Bravo
Stav
Da se nismo uključili u mulj zvani FB, ne bi smo kukali za prošlošću, gledali bi samo napred i svojoj deci bili primer pravog roditelja.
Ovako, hteli ili ne na FB nam prolaze crno/bele slike vremena u kom smo odrastali pa nas vodi u sećanje, uspomene…Lepe i loše.
A onda se smučimo svojoj deci stalno pominjući što smo kod roditelja najviše mrzeli: -Bila su ranije bolja vremena…-Znalo se ko vodu nosi a ko pije….itd…A naša deca odoše napred, jer Svet ide napred i ne pita, onakvi kakve smo ih izvajali…Ostavite prošla vremena, kaubojštine i hičkoka…Budite u vremenu u kom žive vaša deca…Biće vam krivo kada bude kasno…..A sve je prosto i lako..Kako bi se prodavali opet zaostali filmovi, romani, knjige ako nam ih ne poturaju u blogovima, novostima i ostalim objavama koje čitamo……
Da su u naše vrijeme postojale društvene mreže, vjerujem da bismo bili isti kao današnja omladina. Da nam je bilo dostupno na internetu pročitati sažetak svake knjige i filma, bilo čiju recenziju i komentar na bilo šta što postoji, vidjeti ogoljene stvari, pojave, zanimljivosti, čuda, apsurde, sve ljepote, tuge i tragedije svijeta u klipovima od po par minuta,… vjerovatno ne bismo godine i godine proveli buljeći u filmsko platno i među korice knjiga. Ogroman je pritisak na našoj djeci da sustignu sve što se od njih očekuje. Evo, kad bismo samo uporedili broj predmeta u školi i broj stranica udžbenika onda i sad, uvidjeli bismo koliko su ova djeca opterećena. Pa šta sve treniraju, koje sve kurseve i obuke pohađaju, šta rade da bi jednog dana dobili posao… neuporedivo je to sa našim bezbrižnim djetinjstvom.
Vrijeme prolazi. Ko se ne mijenja, zaostaje. Niko ne kaže da je ovo dobro. Ali “kocka je bačena” i povratka nema.
A ono što mi se najviše sviđa u svemu nedobrom je činjenica da će nove generacije sve manje iskopavati istoriju koja je oduvijek okidač za sukobe i ratove, i graditi jedan novi svijet, svijet budućnosti i jednakosti svih ljudi u njemu…
Očito pitanje zašto su ta, i nažalost ne samo ta, deca postala – barem spolja gledano – destruktivna i glupa. Ne treba u odgovoru na njega bežati od sopstvene odgovornosti.