– Rekli su mi da je došla iz provincije, strpavši u kofer snove i ambicije – stihovi su pesme Đorđa Balaševića sa kojima Kruševljanka Maša Mišić započinje svoj glumački put. U koferu ove provincijalke nalaze se boje, osmesi i tople reči kojima Maša stvara nova ,,sazvežđa” sa kojih će obasjavati pozorišne scene širom zemlje.
Maša Mišić studentkinja je treće godine glume na Akademiji umetnosti u Beogradu. Ovu mladu Kruševljanku imaćemo prilike da gledamo i u novoj sezoni popularne serije na RTS-u, kao i u novoj predstavi Kruševačkog pozorišta. O svojim glumačkim počecima, životu i ulogama Maša je govorila za naš portal.
– Glumu sam zavolela još od malih nogu, to su bili neki ,,sitni postupci” koji su imali veze sa scenom. Išla sam na balet, to me je privuklo, ali me nije držalo dugo. Na slavama sam, to je možda zanimljiva anegdota, izvodila svoju mini predstavu. Učila sam ,,Plavog zeca”, pa sam se prerušavala, imala svoj šešir odakle sam izvlačila zeca. Pošto se slava kod nas slavila po nekoliko dana, svake večeri sam spremala nešto novo – priseća se Maša.
Kada je fakultet u pitanju, kako kaže, nedoumica nije bilo:
– Pohađala sam prvo školu glume kod Dejana Tončića i tu je neki moj početak. Sve je to bio hobi, kao i u osnovnoj i srednjoj školi kada smo spremali predstave za Tin Fest. Draže mi je bilo da ne budem na časovima, nego da spremam predstave pre i posle njih, kada bi svako normalan otišao kući da radi nešto svoje. Izdvojeno vreme za predstavu mi je bilo sve na svetu. U prvoj ili drugoj godini srednje škole shvatila sam da gluma može da se studira i nisam imala nedoumicu kada je fakultet u pitanju.
Maša pamti svoju prvu ulogu koja je za nju predstavljala prelomni trenutak kada je glumački posao u pitanju:
– Prvo veće pojavljivanje na sceni bilo je u predstavi ,,Pinokio” u kojoj sam igrala klovna, dvorsku ludu. Jedina moja replika bila je ,,Gde je Pinokio?”, ali to je ipak bio doživljaj, moje prvo pojavljivanje. Tada sam igrala sa Dejanom Tončićem, Marijom Gašić i ostalim članovima ansambla. Mala Maša, koja je tada imala 11 ili 12 godina, rekla je – ja želim da sam ovde što duže – i to je možda prelomni trenutak.
Mašina generacija iznedrila je troje studenata glume, čime se status ,,grada glumaca” i dalje održava. Ipak, na početku studija, sagovornica ne krije da je imala strah od novih ljudi i okruženja:
– U početku sam se plašila. Nas je petnaestoro na klasi i strahovala sam od novih ljudi, nikoga nisam znala, došla sam u nepoznat prostor, nepoznat svet. Nisam znala hoću li biti prihvaćena, da li ću steći nekog bliskog. Plašila sam se kako će mi biti sa tim ljudima, sa kojima treba da provodim ceo dan, sve vikende, praznike, rođendane i slično. Međutim, od prvog dana smo se nekako povezali i orodili. Tu sam imala najveću predrasudu a najviše sam dobila. Bukvalno sam dobila porodicu sa kojom provodim ceo dan i sa kojom sam prolazila kroz lepe i ružne stvari. Što se tiče studiranja, dobila sam ono što sam želela – divne profesore, ljude, kvalitetan rad, znanje itd.
Na pitanje – da li gluma znači pobediti sebe, ona odgovara:
– Ne znam da li gluma znači pobediti sebe, ali sigurna sam da znači zaviriti u sebe i u neke svoje tajne, dubine i ostalo. Gluma je lekovita, dopreš do nekih svojih dubina za koje nisi svestan i to je veliko otvaranje. Mnogi pričaju da je gluma laganje na sceni, a ja mislim da ako si dobar glumac, gluma je sve samo ne laganje. Ljudima pokazuješ svoju najveću istinu, svoje najveće tajne i patnje.
Kada Maša govori o maš(t)i, to ovako izgleda:
– Mašta je najlepša stvar koju neko može da ima. Deca maštaju i mi smo zbog toga celog života deca. Glumac mora biti sve, ali mora i probuditi to ,,dečje”, zato što je pozorište jedna velika igra, umetnost trenutka, to ne može da se ponovi i ja bih to najviše poistovetila sa decom – ona se igraju i iskrena su.
Ova mlada glumica kaže da treba uživati u trenutku:
– Shvatila sam da je život sada, u ovom trenutku, i da će mi lepše biti ako sedim sa dragom osobom u kafiću, smejem se, naručim piće koje volim, jednostavno uživam u piću, razgovoru, danu. Kada odem na putovanje ne moram sve da obiđem, daće Bog da ponovo posetim ta mesta. Shvatila sam, baš u Rimu, da mi je mnogo lepše da platim skuplje piće i da sednem preko puta Koloseuma i da uživam u pogledu sa osobom koja je tu, nego bilo šta drugo. To ne može da se vrati, niti može da se dočara na fotografijama, čak se ni ne fotografišem mnogo.
Putovanja za Mašu predstavljaju posebno uživanje, otkriva i zbog čega:
– Tokom putovanja čovek upoznaje novu kulturu, ljude, upoznaš i osobu sa kojom putuješ, jer na putovanja ne možeš sa svakim. Imam krug ljudi koji mi odgovara i sa kojima želim da uživam, a to su sigurno putovanja sa njima. U tom trenutku sam ograničena na te ljude, novo mesto, novu kulturu. Veliki sam gurman, obožavam da isprobavam hranu, kao i pića. Volim da se šetam i da se smejem, taj hedonizam se upravo tada prepoznaje.
Ljubav prema svom psu Simbi i ostalim životinjama ona dočarava ovim rečima:
– Simba je sa mnom poslednjih pet i po godina. Zanimljiva je priča kako smo baš njega odabrali. Bilo je osmoro štenadi u leglu i videli smo jedno koje hoda unazad, ludo i šašavo – to je Simba, naš peti član porodice. Simbu imam od prve godine srednje škole i to je važan trenutak u kojem je on meni bio najpotrebniji. Tada sam mnogim osobama rekla ,,ne”, ukoliko nisu hteli da idu negde sa mnom zbog njega ili ga nisu prihvatali, on je meni dovoljan. Pas ti ulepša život, a ti si njemu ceo život – to je rečenica od koje se uvek naježim.
Pored glume, naša sagovornica voli i da piše. To potvrđuje i njen Instagram profil @recikojeputuju na kojem objavljuje svoje stihove i misli:
– Volim da pišem, tu se oslobađam, da li na papiru ili u beleškama na telefonu, nevažno je. Stvaraš nešto što možda nikome nećeš reći. Pre dve godine sam to krenula da kačim po Instagramu, sada sam malo pauzirala, ali volim da pišem, pokušavam da odaberem ono što vredi. Najbitnija je iskrenost. To je jedna stvar koju su ljudi saznali o meni, a koju sam dugo krila. Nisam govorila o tome.
,,Ljubav je na ulici”, kaže Maša, komentarišući svoj društveni angažman tokom studentskih i građanskih protesta:
– Jedna stvar činila je prekretnicu da sve ovo počne i da svi mi probudimo svest o sistemu u kojem živimo, a to je zaista mogućnost da nekom nešto padne na glavu i ubije ga. Kada bi svako bio svestan te tragedija i činjenice da je svako od nas mogao biti ispod nadstrešnice, stvari bi bile drugačije. To nije smelo da se desi. Da ne pričam godinama unazad šta se sve dešavalo. Ne bih mogla da živim ,,žmureći” na sve to, u trenutku kada su moje kolege i moji najdraži na ulicama. To nije samo politički stav, to je stav ljudskosti. Najponosnija sam na šetnju do Niša sa ostalim studentima.
Porodica joj je na prvom mesto, ističe Mišićeva:
– Porodica mi je na prvom mesto, a nju čine mama, tata, sestra i Simba. Oni su uvek tu. Ljudi se promene, prijateljstva prestanu, ali porodica je uvek tu za tebe i voli te bezuslovno. Kada odem na ispit ili predstavu mama baci vodu za mnom, uvek su u publici kada nastupam i nije im dodasno da hiljadu puta gledaju istu stvar. Tata me uvek vozi, evo pre nekoliko nedelja smo igrali u Kragujecu, a tati nije bilo teško da me vozi do tamo i vrati me sutradan. A da ne pričam o tome da je Kruševac mali grad i da mi treba petnaest minuta do pozorišta, ali me tata uvek odveze. Sestra, takođe, podrška na svoj način. Ona voli da dođe u pozorište i da se smeje, voli komedije, ali i kada gleda ozbiljne drame, tu je objektivno da mi kaže šta valja, šta nije dobro i šta treba da promenim.
Pored porodice, Mašin krug ljudi čine i njena prijateljica Anja, momak Nikola, kao i klasa sa fakulteta:
– Moja drugarica Anja studira psiholigiju. Sa njom nikada ne mogu da ćutim, ona je iskreni i pravi prijatelj. Tu je i moj dečko Nikola, koji takođe studira glumu, ali nismo na istoj klasi. Jedno drugom smo velika podrška. Moram da spomenem i klasu, moju drugu porodicu, zahvaljujući profesoru Ivanu, koji nas je spajao od prve godine i učio da funkcionišemo kao jedan, što je mnogo teško.
Mašin prvi profesionalni angažman bio je u prošlogodišnjoj predstavi ,,Carev zatočnik”, reditelja Miška Dinulovića:
– To jeste ogromna stvar, da mi se tako nešto desi na drugoj godini fakulteta, profesionalna predstava. To se dogodilo zato što je neko verovao u mene. Pokazala sam veliku želju i upornost i posle dva kruga kastinga dobila sam ulogu. Radila sam sa divnim ljudima, od Marte Bjelice koja je radila scenski pokret, Đorđa Markovića koji je radio scenski govor, pa do sjajne glumačke ekipe i ostalih. Ovom predstavom stvorila sam svoje standarde, a to je da mi bude lepo i da uživam. Stalno sam govorila roditeljima kako je divno raditi posao koji voliš. Zahvalna sam na tome.
Ipak, portret ove ,,provincijalke” dovršiće njena prijateljica Anja:
– Maša je izvanredna glumica, a pre svega divna osoba i iskren prijatelj. Ne kažem to samo kao njena drugarica iz detinjstva, već kao neko ko je sa njom odrastao i ko je prolazio kroz sve faze njenog života. Maša je definicija pravog prijatelja – kazala je Anja Gilić o našoj sagovornici.
Pored predstava ,,Carev zatočnik” i ,,Aladin” u kojima igra, Maša najavljuje i novu premijeru Kruševačkog pozorišta koja će biti u martu. Ovu mladu glumicu, kako nam je rekla za kraj, gledaćemo i u novoj sezoni popularne serije ,,Radio Mileva”.
Foto: Kuševačko pozorište i privatna arhiva
Luka Kijačić