Abortus u Poljskoj nije dozvoljen, izuzev kada trudnoća ugrožava život žene ili je plod silovanja. Osim što nemaju pravo na prekid trudnoće, zakon im ograničava i pravo na zaštitu od neželjene trudnoće. O posledicama toga da zakon uređuje ono što bi trebalo da bude stvar lične odluke, te višedecenijskoj borbi Poljakinja na pravo da odlučuju o svom životu i telu, sa Kruševljankama je razgovarala Magdalena Štandara, profesorka na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu i aktivistkinja ženskih prava.
Bez obzira što je nekadašnja Jugoslavija bila jedna od prvih zemalja koje su uvrstile pravo na abortus u ustav, i pola veka kasnije u svim zemljama bivše SFRJ rasprave na ovu temu ne prestaju.
Udruženje žena Peščanik okupilo je svoje sugrađanke da međusobno i sa aktivistkinjom ženskih prava u zemlji u kojoj je abortus i danas zabranjen, razmene mišljenje i iskustva o ovoj važnoj temi.
Iako su bile upoznate sa time da je abortus zabranjen u Poljskoj, Kruševljanke je, između ostalog, interesovalo kako se, s obzirom na to da ne mogu samostalno da odlučuju o rađanju, Poljakinje štite od neželjene trudnoće. Informaciju da one ne mogu bez odobrenja lekara da kupe antibebi pilule ili „pilulu za dan posle“ u apoteci, te da je jedna aktivistkinja u toj zemlji, koja je ženi koja nije želela trudnoću obezbedila tu pilulu, osuđena na osam meseci ograničenja slobode vršenjem društveno korisnog rada, primile su sa nevericom, uz komentar da je tako nešto nedopustivo u 21. veku.
O položaju žena u Poljskoj i pravu na abortus, govorila je Magdalena Štandara:
–Najviše debata u poslednjih nekoliko godina vodilo se oko prava na abortus. Reproduktivnim pravima se slobodno trgovalo u Poljskoj. Na primer, odricanjem od njih u zamenu za podršku ulaska u Evropsku uniju, ili povećanja popularnosti među konzervativnim biračkim telom. Držanje feminizma u ćošku pod nazivom „preterivanje“ i „moralni promiskuitet“ svih ovih godina doprinelo je tome da se u Poljskoj redovno i sve jače provlači potpuna zabrana abortusa.
Abortus u Poljskoj je bio legalan tokom komunizma. Raspad komunističkog sistema zaustavio je legalan abortus u Poljskoj. To je dovelo do istaknutog ženskog pokreta koji je bio ključ za formiranje demokratske javne sfere.
–Od 1993. u Poljskoj je obavezivao „kompromis“, koji je samo u tri slučaja dopuštao prekid trudnoće: ukoliko je došlo do teškog i nepovratnog oštećenja ploda, onda kada trudnoća prestavlja rizik po život i zdravlje žene, ili kada je posledica silovanja. Ovaj zakon je brzo usvojen kao deo procesa demokratizacije koji je započeo 1989. godine.
Prema njenim rečima, mnogo se žena tada pobunilo i izašlo na ulice zbog ove odluke.
– Štrajk Žena – feministički društveni pokret, koji je nastao 2016. godine i povezan je za protestom nakon što je parlament odbacio građanski projekat „Spasimo žene”, koji legalizuje pravo na abortus: prekinuti trudnoću bez dodatnih uslova do dvanaeste nedelje. Istovremeno, dao je u proceduru komiisji da radi projekat „Stop abortusu” (koji pooštrava zakon – apsolutna zabrana prekida trudnoće i krivična odgovornost za svakog ko izazove „smrt začetog deteta” ). Crni protesti odigravali se u oktobru 2016. i 8. marta 2017. u znak protesta protiv antiženske politike i pokušaja da se pooštri zakon o abortusu – već i onako strog .Oko 150.000 organizovanih žena u 103 protesta u čitavoj zemlji, u 147 gradova u Poljskoj.
Razmere protesta uslovile su da se stranka Pravo i Pravda povuče iz promena, ali se nije odustalo, samo je odloženo za kasnije. U oktobru 2020. Ustavni Sud je ocenio da abortus usled teškog oštećenja ploda nije u skladu sa poljskim ustavom.
–Pre odluke Ustavnog suda, mnogo lekara koristilo zakonsku mogućnost iz 1993., koja je dozvoljavala prekid trudnoće ako su „prenatalna ispitivanja ili drugi medicinski nalazi ukazivali na veliku mogućnost teškog i nepovratnog oštećenja ploda, ili neizlečive bolesti koja je pretnja za njegov život”. Posle 2020. godine lekari su samo mogli da vrše abortus ako postoji opasnost po život ili zdravlje pacijentkinje.
Ipak, kako navodi Štandara, u praksi se događalo da to čekanje dovede do smrti žene, posebno u manjim mestima.
–Izabela iz Pščine, u 22. nedelji trudnoće dospela je u bolnicu s problemom kompletnog gubitka plodove vode. Plašeći se pravnih konsekvenci, lekari su ipak čekali da plod sam ugine, zbog čega je Izabela umrla usled sepse. Ta tragedija je izazavala političke emocije i bes. Od septembra do novembra 2021. izlazile smo na ulice, ne samo da odamo počast Izabeli, nego i da izrazimo taj bes i pošaljemo poruku – „Nijedna više”.
Štandara kaže da se stvaraju mreže podrške, programi, formiraju organizacije koje podržavaju pravo na abortus:
– Suština je u naglašavanju informisanosti, u tome da ona bude pristupačna. Dejstvuje „Abortivni Dream Team”, jedna od najvećih inicijativa u pravcu legalnog abortusa i ostvarivanju punog prava u zakonu o reprodukcji. Abortus bez granica je međunarodna inicijativa šest organizacija, osnovanih da pomognu ljudima da dobiju pristup abortusu – kod kuće uz pomoć tableta ili u inostranstvu u klinikama. Belgija, Danska i Holandija zvanično su odlučile da finansiraju abortuse Poljakinja u inostranstvu pošto je Ustavni sud pooštrio zakon koji omogućava takve procedure u zemlji.
Prema njenim rečima, tih nekoliko godina borbe za ženska prava svakako je dalo analitičku perspektivu koja omogućava da se sagledaju prilike, da se izvuku neki zaključci.
–Prvo, žene nisu bespomoćne i same. Važan je i taj bes koji je rezultirao kolektivizacijom napora u pravcu normalizacije abortusa. Protesti, ali i sam „Štrajk žena” stvorili su prostor u kojem se čuju različiti glasovi i iskustva žena koja se ne odnose samo na pravo na abortus, nego i na druga ograničenja koja otežavaju svakodnevni život građanki. Isto tako, mislim da su razgovori o abortusu izašli iz zatvorenih, feminističkih krugova.
U poslednje četri godine mnogo se govori i o iskustvu osoba sa hendikepom i njihovim starateljima. Suštinsko je takođe pitanje priznanja prava za osobe transrodne, nebinarne, kvir, osobe koje su takođe u drugom stanju i potrebno im je omogućiti abortus. Ovim se kategorija „žene” suviše generalizuje i esencijalizuje.
– Intersekcionalnost je postala suštinska dimenzija otpora, jer stranka Pravo i pravda ograničila je prava mnogim grupama koje su se povezale u borbi za društvenu pravičnost. Protesti štrajka žena povezivale su u sebi mnoge grupe i mnoge zahteve, parole koje se tiču politike u pogledu klimatskih promena, proemigracijske, feminističke…
Godine ograničenja prava žena, mišljenja je Štandara, uticale su na parlamentarne izbore u Poljskoj u oktobru 2023.
–Rekordna izlaznost (74,38 odsto) je u velikoj meri bila posledica nepoštovanje prava žena: žene su verovale da ih vlast tretira kao objekte, kao građanke drugog reda, i da im je uskraćeno osnovno pravo da odlučuju o sebi, posebno u situacijama kada je njihovo zdravlje ili život ugrožen.
Prema njenim rečima, žene mobilizaciju duguju i radu nevladinih organizacija
–Imali su seriju od nekoliko kampanja za izlaznost usmerenih na žene. Nije to bilo samo jedan spot na koji su svi zaboravili posle nedelju dana. To su bile veoma različite poruke. Bili su kao film organizacije Vschod: tamni, oštri: Već smo bile tihe. Bilo je i spotova poput „Uspeh ispisan karminom“, koji su imali sasvim drugu estetiku. Ono što je bilo odlučujuće je da su trajali tokom cele kampanje. Opisali su stvarnost na veoma različite načine, ali su svi rekli: „možete nešto da promenite“. 15. oktobra 2023. milioni žena su pomislile: „ovo je trenutak“.
Štandara ističe da je stranka Pravo i pravda je želela da ućutka temu abortusa i svede je na histeriju žena iz velikih gradova.
– Ova priča se, međutim, raspala jer se slučajevi umiranja žena u bolnicama nisu dešavali u Varšavi i Vroclavu, već u malim gradovima. Uočena represija motivisala je devojke da glasaju za opoziciju. Levica se fokusirala na abortus i direktno definisala prava žena. Koalicija se više fokusirala na pitanja svakodnevnog života. Danas je tema abortusa i dalje tema političkih diskusija. Koalicija, koja ima većinu u Sejmu, ne može da postigne dogovor o ovom pitanju. Ima predloga: od povratka na kompromis iz 1993. godine, prava na abortus do 12 nedelja bez navođenja razloga i referenduma. Međutim, referendum postaje problematičan: da li drugi ljudi mogu da donose odluke o ljudskim pravima? O nama treba da odlučujemo mi. Naše telo je naša stvar!
Foto: privatna arhiva, pixabay