Na adresu portala Odjek stiglo je otvoreno pismo sugrađanina, inženjera arhitekture Dušana Nedeljkovića, povodom rekonstrukcije zgrade „Kocke“. Uz napomenu da tekst predstavlja lični, edukativni i dobronameran stav, Nedeljković kaže da je nepropisna prepravka najprepoznatljivijeg savremenog zdanja Kruševca, protiv propisa, načela struke, i volje građana.
Otvoreno pismo Nedeljkovića prenosimo u celosti:
„Kruševac, kao urbanistička celina, nestaje od kada je Zavod za urbanizam postao još jedno javno preduzeće lišeno svojih primarnih funkcija i od kada odluke o formiranju grada donose ljudi kojima su gradovi ništa više nego skup izgrađenih objekata.“ – arhitekta Danica Anđelković [1]
Kruševcu nije preostalo puno simbola kojima se može ponositi ili barem prepoznati – što je stanje mnogih gradova u savremenoj Srbiji. Radnici »14. oktobra«, »Trajala«, »Savremenog doma«, »Merime«, »Rubina«, »Župe«, »Dušana Petronijevića«, »Uljare«, »Građevinskog Jastrebac«, »22. jula«, »FAM-a«, »Deve«, »Jugoprevoza«… su od mestašca slavne istorije, imena i tek trinaestak hiljada stanovnika (nakon Drugog svetskog rata) kroz pedesetak godina sebi stvorili desetostruko mnogoljudniji grad i doprineli njegovoj prepoznatljivosti te savremenom i kvalitetnijem životu njegovih žitelja. Sazreli su uslovi da se pored funkcionalnosti teži i lepoti.
Prema projektu arhitekte Miodraga Pejčinovića 1971. je izgrađeno poslovno zdanje, koje kroz brutalistički stil otkriva inspiraciju lokalnim peščarom (iako je grad nazvan po drugom kamenu – krušcu), što ubrzo zahvaljujući smelim obrisima dobija nadimak „Kocka“ (po tih godina lansiranoj Rubikovoj).
Arhitektura je kod nekih dočekana kao isuviše avangardna, možda i kao „strana palanci“, toliko da se delo pripisivalo Kenzu Tangeu (tih godina je radio u Skoplju), čak i „nekim Belgijancima“. Ipak, markantnost Kocki ne negira niko: svoju monumentalnost prenosi i čitavom, iste godine sagrađenom, Trgu kosovskih junaka (arhitekte Nade Dželebić, po odluci Predraga Milojkovića), ističe Spomenik kosovskim junacima iz 1904. (Đorđa Jovanovića, ovenčan prvom nagradom na Svetskoj izložbi u Parizu), a novoizgrađeni hotel »Rubin« (postmoderna i brutalizam od belog mermera arhitekte Ilije Mijovića, a po izboru komisije arhitekte Dragiše Brašovana), Dom sindikata i zgrada suda (arh. Milanovića, Skrnjikoma i Tasića) dodaju na skladu i urbanističkoj vrednosti centra, u kom se već nalaze Gradska kuća (iz 1903.), centralna pošta (lepo delo Moderne), specifični Češalj, stara Kuća Simića, sedište zadruge (redak a uspeli kruševački primer Secesije), nedaleko je srednjovekovni grad jedinstvenog sloga sa kulom i crkvom Lazaricom (prototipom Moravskog stila), iznad veliki park na Bagdali, u produžetku otvoreni kompleks Slobodišta Bogdana Bogdanovića – Kruševac se prepoznaje kao jedan od najlepših gradova u zemlji, čemu primetno doprinosi ekspresivan izraz Kocke na njegovoj udarnoj lokaciji. Ona se javlja i na muralima, logoima, siluetama… integralni je i značajni deo Kruševca, onaj koji ga već i definiše kao grad.
Preduzeća sa gornjeg spiska početkom 21. veka tavore, od giganata postaju mala i srednja, sa njima se smanjuje i grad koji između dva popisa počinje redovno gubiti po 10% stanovništva… neka i propadaju, među njima i »Savremeni dom«, koji uz »Ravnište« raspolaže Kockom.
Pravo niotkuda, ovih dana se javlja projekat „Kockaekskluziv“, koji prema javno dostupnim podacima u tek par sedmica pa i dana pre početka radova dobija brojna odobrenja, a u planu ima da Kocki podigne nekoliko spratova, proširi je oko 5 metara u punoj dužini i novoprojektovanoj visini, prenameni je u stambeno-poslovni objekat, bez propisnih parking-mesta (a moguće i bez ikakvih), ponudi pojedine stambene jedinice maltene bez insolacije, čije površine ne odgovaraju deklarisanoj funkcionalnoj šemi, što izvođaču ne smeta da u najavi hvali i sebe i projekat, istina isključivo floskulama – pa i njima neosnovano – ili u najmanju ruku simptomatičnim trivijalnostima poput PVC stolarije. Odabrana je dosta dosledna arhitektura Brežnjevki. Cilj je, prema iznetom, uz svo poštovanje prema Brežnjevu ali i prema Pejčinoviću, dobiti nefunkcionalnu i sa propisima neusaglašenu sklepotinu.
Stabilnost novoprojektovanog rešenja „Kockaekskluziv“ je svakako legitimna i nezaobilazna tema, imajući u vidu znatno proširenje a još više povećanje spratnosti objekta (prema panelu izvođača do Po+P+M+7 u najvišem delu zgrade), kako za struku tako i za potencijalne korisnike ali i građanstvo uopšteno. Jednog vlasnika stambene jedinice normalno zanima i zašto mu se ne može omogućiti elementarno – ponavljam, propisima definisano parkiranje vozila (u konkretnom slučaju, podrum Kocke je premali i teško mu se može obezbediti prilaznost vozilima, sopstvena parcela je potpuno zauzeta, okolne prema prikazanom ne pripadaju projektu a takođe su i one zauzete), a vremenom će prepoznati te osetiti i posledice odstupanja od projektantskih uzusa u pogledu osunčanja stana, njegove prostorne organizacije koja je primetno ispod podrazumevanog nivoa kod površina koje će kupiti (i grejati), zašto se kao tip stolarije na ovakoj lokaciji prema promo-materijalu planira najjeftinija vrsta, itd. Ova pitanja (teoretski) bi mogao da postavi i sam investitor.
Postoje i faktori koji se dominantnije tiču samih „ostalih“ građana. Od javnog prostora je izuzeta površina od približno 5×40 metara u zoni Trga kosovskih junaka. Čime se opravdava izmena visine objekta? Zašto je dozvoljena izmena i prenamena unutar urbanističkih planova? Je li to uopšte urađeno? Iz kog razloga jedan zaštitni znak grada nije pod zaštitom? Ko je o ovome odlučivao, jesu li razlozi opravdani i dopustivi, i je li uopšte ta instanca kvalifikovana i ovlašćena za donošenje ovakvih odluka?
Prosto – „Kockaekskluziv” je svojevrsni trojanski konj: vraćanje na stanogradnju u samom gradskom jezgru, koje smo se u težnji osavremenjavanju Kruševca jedva i uz visoku cenu oslobodili.
Istovremeno, na aktuelnom vrhuncu propasti, u gradu se događa svašta.
Hotel Rubin, nakon dugotrajnog procesa rekonstrukcije (zatvoren od maja ili juna 2014.), je nedavno poluotvoren. Ispostavilo se i polurekonstruisan, znatan deo enterijera je ostao isti, samo je sada dotrajaliji. I to je bolji deo. Jer novo rešenje je tipični investitorski jeftini kič, bez saglasnosti izvornog autora, teško za stručno opisivanje koliko i za gledanje. Bunili su se javnost i autor: „Moje mišljenje je da ovo nije smelo da se dogodi. Ja bih razumeo da je došlo do adaptacije, promene unutrašnjih zidova – ali svaka adaptacija ili rekonstrukcija objekta koji tu postoji 45 godina, mora ispoštovati arhitekturu objekta. Ali da vi napravite ovakvu šaradu, koja uništava i Spomenik…ja sam protiv toga!“ [1]
Trg kosovskih junaka je 2021. rekonstruisan na osnovu tendera dobijenog bez prethodno predatog projekta – kako mi je lično saopštio autor izvedenog rešenja (inače građevinski inženjer, čak i bez dodira sa urbanizmom, kojem je puki slučaj namenio nezahvalnu ulogu prepravke uspešnog rešenja u nešto drugačije). Nevešto i nestručno, nefunkcionalno, nekvalitetno. Ružno.
Osnovnoj školi “Jovan Popović” se ovih dana oduzima dvorište – kompletni sportski tereni – kako bi se tu napravio parking; navodi se kako će se potom nad njime sagraditi tereni, biće dati đacima na korišćenje – na časnu reč.
Obično gletovanje fasade zgrade Gimnazije je tema preko godinu dana.
Fasada 122 godine stare Gradske kuće (neoklasicističko-akademističko-ekletičke zgrade Okružnog načelstva, po projektu arhitekte Nikole Nestorovića, na kojoj je radio čuveni arhitekta Pera J. Popović), kulturno dobro i spomenik kulture, je popravljena nečim što vizuelno odgovara pur-peni i lepku za pločice.
Grad je za 10-15 godina načičkan spomenicima, ali vrlo amaterski osmišljenim i izvedenim, sa netačnim podacima, još i neprimereno postavljenim – čast retkim izuzecima.
Nikli su brojni kružni tokovi sa svetlećim fontanama nekakvog užasnog hruščovljevskog izgleda, ali zato često bez osnovne funkcionalnosti. Nedovoljno su funkcionalne i biciklističke staze, čija se upotreba ni kao takvih ne kontroliše (de fakto, one su u centru Kruševca najčešće parking-prostor).
Trg Kosturnica, deo ka zaštićenoj zgradi Instituta, je prvo pretvoren u nekakvo vašarište, pa ovih dana u puki parking; vašarske atrakcije montažnog tipa su premeštene bliže središtu trga. Treba li uopšte reći – van okvira zaključaka gradskih urbanističkih konkursa koji su se bavili planiranjem uređenja lokacije.
Porta, spomenik kulture od izuzetnog značaja, srednjovekovni grad, je 2018. nestručno nadzidan, odstupajući od tipičnog zidanja koje karakteriše samo Lazareve gradove (Novo Brdo i – do 2018. – Kruševac). Nešto pre toga Porta je presečena i pravom, golom betonskom stazom. Standardna spojnica koja normalno odvaja izvorni od dorađenog dela je uklonjena. Sa jedne strane Porte je navedeni beton sasvim zahvatio bedem, sa druge je zid kanala kule iskorišćen kao deo temelja nove privatne kuće. Sada se, na opšti strah, sprema rekonstrukcija drevne kule.
Višeporodična novogradnja zauzima parkove i slobodne gradske parcele (npr. Aerodrom, park Bagdalu, parcele opredeljene za individualne kuće širom grada), čak bez poštovanja urbanističkih uzusa, a kamo li propisa u pogledu parking-mesta, zelenila, potrebnih javnih sadržaja, maksimalno dopuštenih stepena zauzetosti i izgrađenosti parcela, itd. Arhitektonski, isključivo je investitorskog tipa. Najuočljivije je faktičko dopuštanje izgradnje takvih stambenih zgrada bez parkinga, suprotno jasnim propisima.
Industrijski sadržaji se smeštaju u nepripadajuće, mahom stambene zone. Stambene zone se smeštaju u nepripadajuće, mahom javne ali i čisto zelene zone.
Teme van građevinskih neću ni načinjati.
Kruševac kvalitetom i funkcionalnošću deevoluira u period četrdesetih godina 20. veka, ali uz višestruko uvećan broj žitelja – koji, istina, sada ubrzano opada.
Slučaj Kocke je kap koja preliva čašu. Meni barem. Konačno. Dozvolilo se da nam je to poslednji opstali savremeni vredni objekat u gradu. Ja sam se, koliko umem i okolnosti dozvoljavaju, uključio u priču oko njenog spasavanja na ovaj način. Iako su ignorisana dela gorepomenutih uglednih autora, te svojevremeno i mišljenja podjednako značajnih arhitekti kruševačkog porekla poput Živića, Josića, Vertovšeka… ostvarenih ljudi iz struke, koji su u Kruševcu nastojali da integrišu projekte sa tuđim i doprinesu vrednosti celine, a ne da svojim delima druga ostvarenja i kvalitet života građana ugroze… možda je to do neobaveštenosti investitora. A mislim da bi ovo kako javnosti tako i struci bilo interesantno i bitno. Jer grad se pretvara natrag u palanku. Smatram, molim i apelujem, kao Kruševljanin, arhitekta i inženjer, da treba barem informisati javno mnenje. Čiji je zainteresovani deo, u mom gradu, pokazao uznemirenje idejom.
Neću ulaziti u detalje kojima bolje vladaju druge kolege, no, prema želji i potrebi, nudim pomoć i saradnju. Demontaža fasade je počela.
Zahvalan na posvećenom vremenu, srdačno,
Dušan Nedeljković,
diplomirani inženjer arhitekture
Naslova foto: Direkcija za urbanizam i izgradnju
Браво! Ето доказа да у овом граду нису остали само неписмени несрећници, него и људи са знањем и интегритетом. Људи, пробудите се, аман!
Opet nema imenom i prezimenom glavnog krivca, i njegovog brata sa celom familijom, za ovo propadanje grada u poslednjih 12 godina.U mafijaškoj državi koja funkcioniše po feudalnom sistemu, gde svaki grad, oblast, ima svog feudalca, moćnika stranke na vlasti, koji se za sve pita (kao i članovi njegove uze familija), teško je očekivati da će se pitati neko ko je stručan.Ili da će se bilo šta raditi za opšte dobro, osim za dobro vođe ili članova klana.Kada se na to doda i post komunistički podanički mentalitet građana Kruševca, kmetova i raje koji nemo, slepo i u strahu služe feudal/mafijaškom klanu Gašić, nije ni za očekivati da će većina da se pobuni protiv ovog ili njemu sličnih koruptivnih urbanističkih projekata koje ova vlast sprovodi.A o hotelu Rubin da i ne govorim.Kada se pogleda ko stoji iza ove sprdnje od ,,renoviranja, jasno se projektuje slika o kojoj govorim.Zato, doviđenja Srbijo i dobrodošla pod nepovratni točak istorijske propasti.