– Često imam dilemu da li me prsluk sa oznakom “press” štiti ili me pretvara u metu. Onda shvatim da je svejedno. Mala smo sredina, svi se manje više poznajemo. Sa ili bez prsluka, za jedne sam novinarka, za druge neprijatelj države/grada. Tako me vide, a na meni je da biram da li ću časno da obavljam posao ili da degradiram profesiju – kaže Danijela Pavlović, glavna i odgovorna urednica našeg portala, govoreći o bezbednosti novinarki u lokalnim sredinama.
Kako objašnjava, teskoba koju oseća dok je na radnom zadatku, stalno je prisutna.
– Novinarke portala Odjek neretko su jedine ili skoro jedine koje na lokalu prate proteste ili neke druge događaje za koje mediji blisku vlasti “nisu zainteresovani”. Koliko god da ste svesni da vaše mesto jeste tu, da nije normalno da se novinarski ne pokrije događaj na kome se ili okupilo više hiljada sugrađana/ki ili pak neka manja grupa ljudi suočena sa nekim ozbiljnim društvenim problemom, uznemiri vas kada ugledate sa strane neke druge ljude koji vas posmatraju i evidentiraju kao jedinog predstavnika medija.
U vremenima kada je čak i zagađenja vazduha ili bezbednost dece u školama, postalo političko pitanje, svaki vaš pokušaj da dobijete bilo kakvu informaciju, smatra se napadom:
– To da od donosilaca odluka često ne možemo da dobijemo nikakav odgovor kada tražimo informaciju u vezi sa temom koja je važna građanima/kama, postalo je praksa. Dolazimo u situaciju da na konferencijama za medije, koje sazivaju predstavnici vladajuće većine, potražimo sve te odgovore. Nekad uspemo u tome, češće ne. Posebno zabrinjava činjenica da se većina vaših kolega ponaša kao da su zapisničari, a na naš pokušaj da nešto pitamo, jer nam je to posao, demonstrativno ustaju i odlaze kao da je konferencija završena.
U takvom okruženju, kako dodaje Pavlovićka, ne možete se osećati bezbedno:
– To nikada nije prijatno, kolegijalnost je u našoj profesiji važna, a toga je sve manje. I ne samo to. Dolazite u situaciju da vas neki ljudi koje znate čitav život, na ulici izbegavaju, kako ne bi bili viđeni sa vama jer im je, na primer, dete preko stranke dobilo posao. Samo zato što radite svoj posao onako kako bi trebalo, postajete u svom gradu nepoželjni.
O pretnjama i pritiscima preko društvenih mreža, ova novinarka kaže:
– Bilo je toga dosta od kada su krenuli protesti, razne uvrede sa lažnih profila, pretnja da ćemo uskoro biti saslušane i slično. Doživele smo i da lokalna televizija prenese demanti jedne institucije, u kome se lokalni portal (čitaj portal Odjek), između ostalog, neosnovano proziva da urušava institucije Republike Srbije. To je bilo direktno targetiranje naše redakcije. Ovo je mala sredina i nismo se baš bezbedno osećale tada.
Kako građani vide bezbednost novinara/ki u manjim sredinama?
U anketi koju je portal Odjek sproveo među sugrađanima/kama, o bezbednosti novinara i novinarki, više od polovine anketiranih izjasnilo se da novinari i novinarke u Srbiji nisu bezbedni. Blizu 40 odsto smatra da uglavnom nisu bezbedni, a tek svaki deseti ispitanik smatra da su bezbedni.
Što se konkretno Kruševca tiče, 43 odsto ispitanika smatra da su novinari i novinarke u ovoj lokalnoj sredini uglavnom nebezbedni, nešto više od 30 odsto da su veoma nebezbedni, a oko 25 odsto da su uglavnom bezbedni.
Skoro polovina ispitanika kao najnebezbednije smatra istraživačko novinarstvo, za oko 30 odsto ispitanika bezbednost novinara/ki na lokalu je najviše ugrožena onda kada se izveštava o lokalnim moćnicima/lokalnoj politici, dok petina sugrađana/ki smatra da je po novinarsku bezbednost najopasnije izveštavanje sa protesta.
U Kruševcu, kako pokazuju rezultati ankete, izveštaje i vesti koji se tiču bezbednosti novinara povremeno prati preko 50 odsto ispitanika, a skoro 40 odsto njih te izveštaje prati redovno. Da su veoma informisani o ovoj temi, izjasnilo se manje od 20 odsto građana/ki.
Veliki procenat ispitanika, oko 75 odsto, smatra da se bezbednost novinara/ki pogoršala u periodu od kada su počeli protesti, a na pitanje ko je ugroženiji, novinari ili novinarke, 57 odsto je reklo da su to novinarke. Bilzu polovine ispitanika reklo je da ne zna da li postoji poseban zakon ili mehanizam koji štiti novinare/novinarke u Srbiji.
Na pitanje da li lično poznaju novinara/novinarku koji su bili napadnuti ili im je bila ugrožena bezbednost, potvrdno je odgovorilo 48,6 odsto ispitanika, 42,9 odsto je kazalo da su čuli, ali ih ne poznaju lično, dok je 8,6 odsto reklo da ne zna za takve slučajeve.
Na pitanje ko prema njihovom mišljenju najviše ugrožava bezbednost novinara/ki, 77 odsto ispitanika je reklo da su to političari, oko 11,5 odsto je mišljenja da su to onlajn nalozi i anonimne pretnje, dok su ostali naveli da su to kriminalne grupe, navijačke grupe, privatna lica.
Skoro 60 odsto ispitanika uopšte ne veruje institucijama koje bi trebalo da štite novinare/ke, ostali veruju delimično, a nijedan ispitanik se nije izjasnio da u potpunosti veruje policiji i tužilaštvu kada je u pitanju zaštita novinara/ki.
Na kraju, oko 46 odsto sugrađana/ki smatra da su novinari/ke lokalnih medija pod većim rizikom od ugrožavanja bezbednosti u poređenju sa nacionalnim, blizu 35 odsto smatra da im je bezbednost podjednako ugrožena, a oko 10 odsto da nisu ugroženiji u odnosu na novinare/ke u većim sredinama.
Loše stanje bezbednosti novinara/ki postalo normalnost
Analizirajući rezultate ankete koju je među sugrađanima/kama sproveo portal Odjek, Zoran Gavrilović, izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), kazao je da ovi nalazi pokazuju prilično “realno stanje”:
– Bezbednost novinara se u očima građana više ne doživljava kao izuzetak, nego kao normalno loše stanje – i to posebno u manjim sredinama poput Kruševca, gde su kriminal, korupcija i lokalni politički odnosi često tesno isprepletani. Ljudi veruju da je rizik visok, ali ga ne prate redovno, što govori o zamoru i navikavanju: problem je veliki, ali je postao deo svakodnevice, pa se o njemu govori tek kad “pukne”.
Percepcija da se situacija dodatno pogoršala tokom protesta, kako je naveo Gavrilović, ukazuje da u trenucima društvene napetosti novinar postaje meta jer radi ono što je njegov posao – beleži, pita, povezuje i iznosi u javnost.
Posebno je važna rodna dimenzija- novinarke se vide kao ugroženije, što sugeriše da pretnje i pritisci nisu “neutralni”, već često ciljaju i lični integritet i dostojanstvo.
Prema njegovim rečima, ključni alarm je poverenje u zaštitu. Kada građani nemaju poverenje u policiju i tužilaštvo kao branu, poruka je jasna – pretnja ne prestaje incidentom, nego traje kao signal da sistem neće stati iza novinara. Zato se, objašnjava on, rizik premešta sa profesije na pojedinca, a posledica može biti autocenzura.
Gavrilović ističe da su poseban sloj priče lokalni mediji:
–U nedemokratskom ambijentu, oni su često poslednja “radna veza” između građana i istine o tome kako se troši novac, ko odlučuje i po kom osnovu. Nacionalni mediji mogu da pređu preko lokalnih afera, ali lokalni novinar živi među ljudima o kojima izveštava i jedini može dugoročno da prati tragove moći – od javnih nabavki do partijskog zapošljavanja.
Zato je, kako je objasnio, položaj onih koji postanu predmet odmazde vlasti posebno težak:
– Oni se ne suočavaju samo sa pretnjama, već i sa sistemskim pritiscima koji “guše vazduh” – kampanjama diskreditacije, uskraćivanjem informacija, finansijskim pritiscima preko oglašavanja, institucionalnim ignorisanjem, pa i signalima okruženju da je novinar “legitimna meta”. U maloj sredini to znači izolaciju- profesionalnu, socijalnu i ekonomsku.
Dodatno, kako je naveo, lokalni mediji se vide kao ranjiviji jer u malim sredinama nema distance:
– Svi se znaju, pritisak je direktniji, a posledice su brže i ličnije. I na kraju, slaba informisanost o mehanizmima zaštite govori ili da ti mehanizmi nisu vidljivi, ili da ljudi ne veruju da stvarno funkcionišu. U oba slučaja, rezultat je isti- nesiguran novinar znači slabije informisan građanin- zaključuje Gavrilović.
Najveći rizik- javne kampanje targetiranja
Advokat Veljko Milić, kao trenutno najveće rizike po bezbednost novinara u Srbiji vidi javne kampanje targetiranja koje novinari doživljavaju i koje po pravilu rezultiraju pretnjama, pre svega u onlajn sferi.
Pored toga, kako navodi, u poslednjih godinu dana novinari se suočavaju sa ogromnom brutalnošću policije na protestima, gde bezbednost novinara ugrožava policija koja bi trebalo da ih štiti.
Milić smatra da su novinari/ke u manjim sredinama ugroženiji:
– Novinari u manjim sredinama su svakako izloženiji pretnjama, pritiscima i napadima nego novinari u većim gradovima jer su vidljiviji i poznati u svojoj sredini, za razliku od novinara u većim gradovima koji i dalje mogu da sačuvaju izvesnu dozu privatnosti i anonimnosti.
Na pitanje kako bi zakon bolje mogao da zaštiti novinare/ke, advokat odgovara:
– Za početak, bilo bi dobro da vidimo kako zakoni štite novinare/ke kada se ti zakoni dosledno primenjuju. Na žalost, do sada smo imali priliku da vidimo samo selektivnu primenu zakona. Tek nakon što postojeći zakoni počnu da se primenjuju prema svima jednako, možemo govoriti o njihovim nedostacima i eventualnom poboljšanju.
Prema njegovim rečima, na prijave napada na novinare i novinarke, institucije reaguju selektivno:
– Kada su napadači na novinare lica koja nemaju nikakvu političku pozadinu, insitucije reaguju. I u tim situacijama je reakcija troma i blaga. Kada su napadači povezani sa vlastima, institucije ostaju neme i pronalaze načine da ne vode postupke.
Uticaj aktuelne političke situacije u našoj zemlji na bezbednost novinara/ki, Milić ocenjuje kao izrazito negativan, te ističe da o tome najbolje govori broj napada na novinare koji se ove godine povećao četiri puta, a i prethodnih godina je taj broj bio veliki.
Ocenjujući generalno bezbednost novinara/ki na lokalu, advokat kaže da novinari iz manjih sredina koji prate proteste bivaju targetirani imenom i prezimenom od strane režimskih medija:
– Nisu retki slučajevi da budu i fizički napadnuti. Sve ovo se dešava i u većim mestima, međutim u većim mestima ima i više novinara koji prate proteste i koji predstavljaju podršku jedni drugima.
O tome kako do bezbednijeg okruženja za novinare, advokat Veljko Milić kaže da se to može postići “jedino uzdržavanjem nosilaca javnih funkcija od napada na novinare, a zatim i doslednim radom institucija koje su zadužene za bezbednost novinara, policije, tužilaštva i sudova”.
Redakcija
