Kroz sport je upoznao sebe, spoznao pravdu i nepravdu, uspeh i neuspeh i izgradio svoju ličnost. Strastveni ljubitelj muzike, kulture i umetnosti, svestrani Nikola Jovanović (20), sebe spoznaje i kroz pisanje poezije. Sakuplja stare gramafonske ploče i ističe kako je kolekcionarsku ljubav teško objasniti. Voli i da posećuje rok koncerte, a sa mnogim poznatim izvođačima je i lični prijatelj, o čemu će više reči biti u nekom od narednih tekstova.
Od najranijeg detinjstva Nikola je posvećen sportu. Bio je i prvak Srbije u karateu.
-Četiri godine sam trenirao karate, počeo sam sa pet-šest godina, a prvak sam postao 2012. godine. Uporedo sam trenirao i fudbal, da bih se kasnije potpuno posvetio fudbalu, dvanaest godina.
Prve „korake“ napravio je u školi fudbala ,,ProSoccer”, koju je držao njegov otac.
-Tu sam počeo, kasnije sam radio i kao pomoćni trener dve godine. Uporedo sam pohađao i fudbalsku školu Trajala, bio sam kapiten. Igrao sam za tri starije generacije. Kao ličnost sam mnogo napredovao trenirajući decu. Smatram da profesionalni fudbal nije za mene, to je bolna istina koju sam morao da prihvatim. Imam veće kapacitete da budem trener – smatra Nikola.
Za ljubav prema rok muzici, kako kaže, zaslužne su video-igre:
– Bio sam zavistan od igrica. Mnogo sam ih igrao , najviše GTA San Andreas. Igrao sam je kao mali, zatim je nisam igrao pet godina, nisam imao dodirnih tačaka sa tim, da bih sa petnaest godina ponovo počeo da je igram. Čuo sam pesmu na radiju u igrici, vozim auto i čuje se nešto. To su bile sve rok pesme sedamdesetih, veoma sam se začudio. Zatim sam tražio te pesme na internetu i kada sam ih prvi put slušao u meni se stvorilo ,,vizantijsko plavo”, nešto što nikada neće da izbledi, večna vatra.
Nikola ističe da je znao satima da sluša muziku na starom gramafonu:
– Muziku sam slušao po osam ili devet sati dnevno, bukvalno po ceo dan. Otišao sam kod bake i pitao je kako su oni nekad slušali muziku, ona mi je odgovorila da se nekad koristio gramafon i uputila me je kod tetke koja to i dalje čuva. Tetkin gramafon je bio star. Slušao sam muziku na gramafonu pet sati bez prestanka, nisam ni jeo ni pio, samo sam se fokusirao na muziku. Na početku nisam baš nailazio na razumevanje drugih…
Ovaj strastveni ljubitelj muzike koji ima tek 20 godina, poseduje skoro dve stotine ploča.
-Ranije sam ploče kupovao onlajn, a onda sam saznao za berze ploča. Na prvoj berzi upoznam Gileta, sada već i dobrog prijatelj, on mi je pomogao za te prve ploče. Dan-danas mi pomaže i dosta učim od njega. Međutim, da sam znao kakav je taj svet ploča, nikada ne bih počeo da ih skupljam. Treba mnogo posvećenosti i vrlo je skup hobi, ali je tu kolekcionarsku ljubav teško objasniti.
Pisanje je za njega razotkrivanje sopstvene duše:
– Počeo sam da pišem negde pri kraju srednje škole. Negde sam i pročitao ,,kada počnete da pišite tada ćete upoznati sebe” i onda sam pokušao da napišem bilo šta. Rešio sam da upoznam sebe. Uvek sam nasmejan i vedrog sam duha, ali kada sam počeo da pišem, prve pesme su mi bile tužne. Pitao sam se kako su mračne kada sam ja pozitivan. Odakle meni mrak, zašto nema ni trunke optimizma. Onda sam dosta razmišljao i shvatio da je istina, pisanjem upoznaješ sebe. Tada sam upoznao i svoju drugu stranu.
Smatra da kultura oplemenjuje ljude i da se krije u svakom čoveku:
–Ljudi često probleme zadržavaju u sebi, a ja sam se trudio da to odmah izbacim iz sebe. Kod mene trpi papir. Mislim da je neophodno da čovek sebe oplemeni kulturom i umetnošću bilo koje vrste. Svaka vrsta umetnosti je lepa na svoj način. Ljudi koji vole kulturu su nažalost u manjini. Mnogi i ne upoznaju sebe do kraja do života, ali kada bi mogli da zavire u svoju unutrašnjost, oni bi se okrenuli kulturi. Ona je u svima nama, samo neki prožive život ne saznajući to – kaže ovaj dvadesetogodišnjak.
Luka Kijačić
Dečko je ozuzetan, ali Kruševac ima samo jednog nadarenog!
Našeg Batu.
Ređa pločice kao mašina i ušima suši fugne.
Vrh.