U maloj obućarskoj radnji „Cipelić“ u Trsteniku cipele nisu samo komadi kože i gume- one su svedoci života. Kada bi mogle da govore, pričale bi o odlascima i povratcima, radostima i brigama, dugim zimama i još dužim putevima. Dragan Petrović, poznatiji kao Cipelić, godinama krpi, šije, proširuje, lepi i obnavlja obuću. Ali, kako kaže, uz popravku često postaje i svedok životnih priča.
Cipele za pokojnika
Među brojnim mušterijama i neobičnim zahtevima, Dragan će jedan zauvek pamtiti.
–Došao mi je čovek i tražio da hitno popravim rajsferšlus na čizmama. Rekao je – onaj čije su, sutra putuje. Mislio sam da je u pitanju neko putovanje. Ispostavilo se da je čovek preminuo i da čizme idu sa njim– priča ovaj obućar.
Kada je mušterija došla da plati, odbio je da uzme novac. Ipak, čovek ga je nagovorio da prihvati bar simboličan iznos. Iznos od 20 dinara.
–Rekao mi je “Bolje uzmi nego da on dolazi da ti plati”. I tako smo se sporazumeli…
Tada je, kaže, shvatio da obućarski zanat ponekad znači biti deo nečijeg poslednjeg puta – tihog, ali dostojanstvenog.
Internet kao neočekivani saveznik
I dok mnogi smatraju da savremene tehnologije potiskuju stare zanate, Dragan ima drugačije iskustvo.
–Internet nam je zapravo pomogao. Ljudi sve češće kupuju obuću onlajn i pogreše broj ili kalup. Tada dolaze kod mene da “popravim stvar”. I u većini slučajeva uspem.
Dodaje da visoka cena danas ne znači nužno i kvalitet, pa se zbog lošijih materijala obuća češće kvari i zahteva popravku.
Uprkos svemu, od obućarstva se i dalje može živeti.
–To je jedan normalan život. Imate za osnovne potrebe i poneko putovanje. Nije luksuz, ali je pošteno.
Pečenica koja se pamti
Posebno mesto u njegovom sećanju zauzima jedna starija sugrađanka.
–Bila je zima. Ušla je i rekla: “Moraš da mi pomogneš, ali nemam para”. Rekao sam joj da novac niko nije ni spomenuo.
Krenula je kod lekara kada joj se pokvario rajsferšlus. Za desetak minuta čizma je bila popravljena. A onda je iz torbe izvadila pečenicu.
–Rekla je: “To sam ponela doktoru, ali neka bude za tebe, pomogao si mi pre njega”. Cela ulica je dolazila da proba tu pečenicu. Mislim da ništa slađe nismo pojeli. I danas pamtim tu ženu.
U tom jednostavnom gestu, kaže, bilo je više zahvalnosti nego u bilo kojoj novčanici.
Cipele koje ćute, ali pamte
U radnji stoje i cipele koje niko nikada nije preuzeo – popravljene, očuvane, zaboravljene. Dragan ih naziva svojim malim muzejem.
Među njima su i jedne iz Drugog svetskog rata – teške, čvrste, gotovo večne.
–Bilo bi sjajno kada bi mogle da govore. Verujem da bi ispričale istoriju kakvu retko koja knjiga može.
Na pitanje ima li mladih koji bi nastavili zanat, sleže ramenima.
–Voleo bih da ih ima jer, iako je star, ovaj zanat ne umire. Ljudi se vezuju za cipele koje im pružaju udobnost ili stil. Sa druge strane, ovo je posao u kome sam sebi kreiraš radno vreme i odmah vidiš rezultat svog rada. Komuniciraš sa ljudima – ponekad je teško, ali uglavnom zabavno.
Na kraju, na pitanje koliko je važno da kao društvo očuvamo stare zanate, daje odgovor koji nad kojim bi svi trebalo da se zapitamo.
–Trebalo bi da čuvamo ljude. A što se zanata tiče… ukoliko postoji potreba, očuvaće se– poručuje Petrović.
Tekst i foto: Jelena Marković
