Duboka povezanost sa pretkinjama i genetska nasleđa koja u velikoj meri kreiraju naše emocije, misli, odluke, tema su video rada „Ženska koreografija“ koji je vizuelna umetnica Dragana Žarević realizovala u saradnji sa šest žena iz Kruševca. Na neobično putovanje kroz vreme autorka se odlučila nakon što je obišla grob svoje babe po majci koja je preminula na abortusu.
Ideja da kroz umetnost poveže žene sa njihovim pretkinjama, kod Dragane Žarevac rodila se nakon posete gradu u kome su živeli njeni pradeda i prababa:
–Imala sam samostalnu izložbu u kruševačkoj Umetničkoj galeriji koja se nalazi baš preko puta kuće mog pradede. To me je podstaklo da odem na groblje gde je sahranjena moja prabaka, kao i baka koja je život izgubila na abortusu. Na spomeniku je bila njena slika sa mature, iako je preminula kada je već bila majka troje dece. To me je rastužilo, pitala sam se gde je onda sećanje na taj njen deo života …
Slika na nadgrobnom spomeniku je kod nje pokrenula posebnu emociju iz koje se i rodila ideja da kroz umetnost prikaže našu iskonsku povezanost sa pretkinjama:
– Verujem da smo svi mi duboko povezani sa precima, neki su toga svesni, neki ne. Nasleđujemo gestove, pokrete, ponašanje…To nisu naučeni modeli, mnogo toga „usvajamo“ i od predaka koje nismo ni imali prilike da upoznamo. Moj sin, na primer, po mnogo čemu podseća na mog oca koji je preminuo još pre njegovog rođenja.
Ova umetnica mišljenja je da i oscilacije u raspoloženju, gde smo u jednom trenutku srećni a potom tužni bez posebnog razloga, takođe mogu biti genetsko nasleđe. Objašnjava da su naše pretkinje uglavnom teško živele, da im je neretko život bio patnja, te da duša nosi i ta nasleđa:
– Kako su neki naši postupci i izbori deo genetskog nasleđa, tako su i naše emocije često „zapisi“ naših predaka. Važno je da to prepoznamo, da negujemo ono što je lepo ali i da se oslobodimo onih nasleđa koja nam donose nemir.
Da prirodu sopstvenog tela povežu sa osećanjima koja „dele“ sa svojim pretkinjama, autorka je kod učesnica podstakla na jedan zanimljiv način, kroz druženje i fizičke vežbe. Kako kaže, veruje da memorija tela pamti nevezano od svesti.
–Ja sam bazično performerka, bavim se telom koji je umetnički materijal u performansu. Namera mi je bila da kod učesnica osvestim taj dodir sa pretkinjama, da ih podstaknem da nađu način kako da povežu svoje telo sa sećanjima. Radila sam sa njima fizičke vežbe, razgovarale smo, bilo je tu i smeha i suza. Ono što su postigle, prevazišlo je sva moja očekivanja. Kod svake se jasno prepoznavala ta duhovna veza sa pretkinjama, kroz njihove priče videlo se koliko je to nasleđe prisutno u pokretima, izgledu, ponašanju, interesovanjima– navodi ova umetnica, te objašnjava da je ideja bila da učesnice samostalno formiraju svoje priče, da ih ne dele sa ostalim ženama u grupi, već da ih same uvežbaju i ispričaju tek pred kamerama, uz pokrete koji prate tu priču.
Da se bol i patnja nesvesno prenose sa generacije na generaciju, ali i da se snagom volje u odraslom dobu ta osećanja mogu prevazići, mišljenja je naša sagovornica:
– Nesrećna majka u patnji vaspitava ćerku, onda ćerka kasnije to prenosi na svoje dete i tako se patnja prenosi sa generacije na generaciju. Moja majka je imala pet godina kad je ostala bez majke i njeno strogo ponašanje prema meni potiče od te njene tuge. Kad odrastete, ili to prevaziđete ili dalje prenosite. Zato je važno da se „povežemo“ sa pretkinjama, da sačuvamo ono dobro što su nam „ostavile“ u nasleđe, ali i da se i oslobodimo onoga što smo nevoljno od njih nasledile a sputava nas u životu.
Reč učesnice
Danica Deljanin, jedna od učesnica radionica, kaže da je „Ženska koreografija“ jedinstveno iskustvo, te da još uvek nema prave reči kojima bi opisala svoja osećanja.
-Jako emotivno i nesvakidašnje putovanje kroz vreme sa jasnim ciljem, a to je prepoznavanje svega onoga što nas direktno povezuje sa našim pretkinjama- kaže ona.
Ističe da je za nju ovo jedno novo iskustvo, te da se nakon svega oseća spokojno, rasterećeno:
-Još uvek sređujem utiske, do sada nisam ni bila svesna koliko su moja baka i prabaka zapravo „prisutne“ u mom životu i koliko to ima uticaja na moje izbore, odluke, shvatanja…Ta spoznaja donela mi je izvesno olakšanje ali i radost.
Velike zasluge za postignuto, Danica pripisuje umetnici koja ih je provela kroz ovo neobično „putovanje“.
-Na početku mi je sve to delovalo nedostižno, ali umeće, blagost i nenametljivost koje krase Draganu, pomogli su nam da ostvarimo cilj. Definitivno smo svi jako povezani sa svojim precima i radi boljeg razumevanja samih sebe važno je da „dodirnemo“ te tačke.
Radionice su realizovane u prostorijama Edukativnog centra a video rad „Ženska koreografija“, koji je finansijski podržan od strane Filmskog centra Srbije, biće predstavljen u Umetničkoj galeriji Kruševac, ali i u drugim galerijama, muzejima i na festivalima. Autorke „Ženske koreografije“ su umetnica Dragana Žarevac i kustoskinja i istoričarka umetnosti Slađana Petrović Varagić, koja je ujedno i producentkinja ovog projekta.
D. P.
Biografija umetnice
Dragana Žarevac je vizuelna umetnica. Izlaganje je započeto 1979. performansima u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, kao i u nizu galerijskih prostora bivše Jugoslavije i u inostranstvu. Njen rad karakteriše lični stav o pitanjima od opšteg društvenog značaja. Izlaže video radove i instalacije, fotografije, crteže i radove u zvuku. Izlagala je, između ostaloga, u Kunsthaleu – Beč, Tejt Modern galeriji – London, Centru Žorž Pompidu – Pariz, ZKM-u – Karlsrue, KunstVerke – Berlin, Art in Dženeral – Njujork i u Muzeju savremene umetnosti – Beograd. Dobitnica je nagrade Centra za umetnost i tehnologiju medija (ZKM, 1998), Zlatne Sfinge za Opus na Festivalu Video Medeja (1999) i Nagrade Galerije „Nadežda Petrović“ (2005). Njen rad podržale su brojne domaće i međunarodne institucije. Rezidencijalne boravke ostvarene su u ZKM-u, Karlsrue, CICV-u, Erimonkur i u Sant Antoninu, Korzika. Radi kao kustoskinja i selektorka video programa, međunarodnih video festivala i izložbi i kao autorka video radionica.
Izvor: Muzej savremene umetnosti Beograd