Putnici se često žale da im ne odgovara muzika koju su prinuđeni da slušaju u gradskom prevozu. Smeta im, kako kažu, izbor pesma kao na šatorskom veselju. Sugrađanka koja autobusom putuje iz Kruševca do obližnjeg mesta gde je zaposlena, navodi da ne zna da li je takva muzika više iritira ujutru ili kad se umorna vraća s posla.
Vožnju autobusom ova sugrađanka opisuje kao neprijatnu. Uz muziku koja joj ne odgovara i povremena dobacivanja pojedinih „Majstore, pojačaj to malo“, loš utisak stvaraju i oni koji su „zaboravili“ da se okupaju.
– Higijena putnika naravno nije briga prevoznika, ali valjda može da se utiče na to da vozači ne puštaju tamo neke Cece, Jece, ne prija to svakome. Kompromis bio bila neka klasična muzika, čula sam da u nekim gradovima to već rade – kaže naša sagovornica.
Slično iskustvo ima i Milena. Kaže da ne voli „šatorsku“ muziku i da joj baš smeta što je prinuđena da je sluša.
– Ambijent često bude baš neprijatan. Muzika trešti, uz to se uvek nađe neko ko telefonom razgovara kao da se dovikuje preko ograde, još ako neko izvadi pljeskavicu sa lukom, dođe mi da izađem i idem peške.
Sugrađanin I. P. takođe nije zadovoljan izborom muzike u autobusima, ali je našao rešenje.
– Stavim slušalice, pustim muziku koja meni prija. Kako inače ne volim razgovore dok putujem, to me ujedno i zaštiti da ne moram da započinjem nikakvu konverzaciju.
Na sreću, ima i vozača koji, kako navodi jedna sugrađanka, puštaju dobru muziku.
– Zapamtila sam jednog vozača koji pušta stare hitove, uz takvu muziku mi vožnja brže i lepše prođe. Nažalost, više je onih vozača čiji ukus za muziku meni uopšte ne prija.
Vozači autobusa pak ističu da postoje i neke druge stvari koje bi trebalo promeniti kako bi ambijent u autobusima bio prijatniji.
– Mi uglavnom pustimo radio, ne biramo muziku. Možda određena muzika nekima ne prija, ali bi i putnici trebalo da znaju da i njihovo ponašanje često nije primereno. Neki vozača stalno nešto zapitkuju, neki glasno pričaju, dovikuju se, ima tu i svađa među putnicima, niko se ne pita da li to nama smeta dok vozimo. A tek kad se pomešaju mirisi onih koji ne vode računa o higijeni i onih koji su se napadno namirisali, muka da pripadne čoveku – kaže jedan sada već penzionisani vozač.
On ističe i to da je guranje u autobusu, bar kad je on radio, bilo svakodnevna pojava.
– Bio sam u inostranstvu, tamo se niko ne gura da uđe u autobus, ovde navale, guraju se, udaraju jedni druge torbama, gaze se, neće da se pomere da svi putnici mogu da uđu. Film da se snimi koliko smo nekulturni. Posebno me je nerviralo kad vidim da mlad čovek neće da ustane starijoj osobi ili trudnici, stavi slušalice i žmuri. I onda, smeta muzika, a ne smeta im sve ostalo.
Nažalost, zakon kojim bi se definisala pravila ponašanja u autobusu ne postoji i niko neće biti kažnjen zato što viče, smeje se glasno, svađa sa ostalim putnicima… Ne postoji propisana kazna ni za one koji ne žele da ustupe mesto trudnici ili starijoj osobi, kao ni za one koji uporno zatvaraju prozor da ih ne „ubije“ promaja dok je u autobusu 50 stepeni. Nije kažnjivo ni oko neko izuje cipele ili obuven popne noge na sedište. Kažnjivo nije, ali nije ni pristojno.
J.P.