Stefan je odrastao u Balšićevoj ulici, čuvenoj po tome što su tu rođene i glumačke legende Miodrag Petrović Čkalja i Radmila Živković. Od malih nogu voleo je da imitira ljude, a mašta mu je oduvek bila životni pokretač. Kao srednjoškolac voleo je sport, ali je ljubav prema pozorištu bila jača, pa je nakon traženja sebe u raznim profesijama, upisao Fakultet umetnosti u Kosovskoj Mitrovici. Diplomirao je prošlog meseca, sa predstavom „Prosidba“.
Srednju školu Stefan je završio u Kruševcu, nakon čega je upisao ali i vrlo brzo napustio Ekonomski fakultet u Kragujevcu. Kasnije je na Visokoj saobraćajnoj školi završio za instruktora vožnje. Na kraju, ljubav prema pozorištu je pobedila, odredila mu životni put:
– U drugoj godini srednje škole učestvovao sam u predstavi koju je za Festival srednjoškolskog teatra (Tin fest) tada pripremala moja škola, Prva tehnička. To mi je dalo dodatni elan da nastavim da se bavim glumom.
Prve korake u glumi Stefan je napravio ranije, 2012. godine, u privatnoj školi glume kod reditelja i glumca Dragana Blagojevića.
-Kasnije sam i snimio film ,,Krotka”, koji je on režirao, po blagoslovu kruševačkog vladike Davida, a po pripoveci Dostojevskog. Imao sam ulogu kaskadera, statiste, koji je igrao spodobu. Još tada sam bio dobar u scenskom pokretu, a kasnije se na akademiji otkrilo da baš imam potencijala za scenski pokret i akrobatiku. Od treće godine krećem da pohađam dramske sekcije koje je organizovao profesor Ernest Međedović. Tada sam još više zavoleo glumu, to je bio još jedan razlog da nastavim tim putem.
Stefan je i jedan od osnivača pozorišta ,,Čkalja”, čije se predstave redovno nalaze na repertoaru Kulturnog centra Kruševac i šire:
–Ivan Bogićević, sadašnji producent, došao je na ideju da sastavi najbolju ekipu glumaca koji su obitavali na Tin festu, to je ta naša generacija 1997. Prvo je pozvao mene, a prva predstava koju smo izabrali da radimo bila je ,,Maratonci trče počasni krug”, pa smo je mi preimenovali u ,,Maratonci ponovo trče”. Odigrali smo tu predstavu nekoliko puta, bilo je preko dve stotine ljudi u publici. Prvo smo se zvali KUD ,,E”, a kasnije, od 2018. godine, na moj predlog, nosimo Čkaljino ime.
Mladi glumac nam otkriva šta znači biti student glume i deli sa nama svoje, kako on kaže, neprocenjivo iskustvo:
– Akademija je mesto gde si okružen ljudima koje prvi put vidiš, svi su nekako drugačiji i različiti. Prvi semestar i svi se volite, svima je upoznavanje dragoceno, otkrivate tajne jedni drugima. Posle te prve godine, prvog semestra, kreće nervoza, taj neki stres. Ceo dan ste u prostoriji sa tim ljudima, mora da dođe do nekih rasprava i varnica. Sledećih godinu dana malo svađe, gde se malo mirite, pa volite i tako sve u krug.
Od svojih profesora na fakultetu je, kako kaže, naučio mnogo.
-Jedna od njih je i glumica Ana Sofrenović, ona je odličan pedagog. Kada bih ja bio pedagog, voleo bih da budem kao ona. Takođe, Vera Obradović, Nemanja Savković, naš redovni profesor koji nas je vodio do treće godine Jovica Pavić, to su sve divni ljudi. Svakog dana su nam usađivali nova znanja. Veličanstveno znanje i iskustvo pruža akademija, a posebno je važno proći ta ,,ogoljavanja” samog sebe, da bi bio neko drugi, da bi naučio zanat.
Od mnogobrojnih saveta i kritika koje je dobio, ističe jednu:
–Najviše sam se radovao kada su mi rekli da ne znam ništa i kada su me kaznili manjom ocenom. To su najbolji saveti, jer čovek u tim nekim strastvenim zanatima i položajima misli da je neko i nešto, ubeđen je da je dotakao univerzume gde ljudska glava nije obitavala, ali se vara. Zbog toga je tu profesor, da bi te spustio na mesto gde ti treba da stojiš.
Publika ga je upoznala u predstavama ,,Srpska drama”, ,,Rezač kokosa”, ,,Ćelava čistačica” i ,,Razvojni put Bore Šnajdera” u kojoj je tumačio glavnu ulogu, kao i u mnogim drugim. Mnogo uloga i različitih karaktera, ali glavno oružje svakog glumca je upravo mašta:
–Još kao mali sam voleo da imitiram ljude, najviše te neke bake i deke, potom neke naše „obične“ ljude koji su mi davali puno elana za nadogradnju. To je jedna od bitnih stvari u mom životu zbog koje se i bavim glumom. Sve sam imitirao: razne hodove, gestikulacije, životinje… Gluma je takav posao, uvek morate biti različiti i drukčiji. Jedan isti manir ne daje toliko mašte, a postoje ljudi koji se u tom svom maniru osećaju zaštićenim, pa ne izlaze iz zone komfora. Ja se trudim da budem što različitiji, raznovrsniji za svaku ulogu. Mašta je ipak najznačajnija – tvrdi on.
Između glume i života, kako kaže, nema neke velike razlike:
-Ne kažem da glumim u privatnom životu, nego da je gluma sve što vidimo oko sebe. Ako vidimo dva goluba na grani, to je za nas scena, pozornica. Saobraćajna nesreća, okupio se narod i gleda predstavu, tragediju. Pozorište je ogledalo života. Mi naspram života crpimo energiju i slike koje prikazujemo posle na samoj pozornici.
Prva uloga koja ga je, kako kaže „izula iz cipela“ je uloga ujka Vanje.
-Takođe, tu je i lik Bore Šnajdera, sa kojim sam pokazao umeće i talenat. Profesor mi je tada rekao: ,,On kad igra Boru Šnajdera on ne zna za Boga”, to je najlepše objašnjenje za moj trud i rad. Imao sam i drugih dobrih kreacija, ali ove dve uloge su mi posebno drage – kaže mladi glumac Stefan Marković.
Luka Kijačić
Foto: Dimitrije Petković