Odbojkaški put mlade sportistkinje iz Kruševca pokazuje kako hobi može da preraste u ozbiljnu karijeru, ali i koliko odricanja stoji iza svakog uspeha. Od prvih treninga u osnovnoj školi, preko odlaska u Beograd sa samo 16 godina, do igranja za Partizan i nošenja dresa reprezentacije, njen put nije bio lak, ali je bio jasan.
Anja Mihajlović govori o svojim počecima, izazovima, snovima i porukama za mlade devojke koje tek ulaze u svet sporta.
— Kao i većina dece, u osnovnoj školi sam se oprobala u različitim sportovima, a među njima se našla i odbojka. Roditelji su me uglavnom podsticali da treniram, a u jednom trenutku sam, zbog starijeg brata koji se već bavio odbojkom, poželela da i sama probam. Tako sam i ostala u tom sportu. U početku je to bio samo hobi. Bilo je veoma zanimljivo, treninzi dva do tri puta nedeljno i druženje sa drugarima. Tokom srednje škole stvari su postajale ozbiljnije. Prešla sam u ozbiljniji klub i tada sam prvi put počela da razmišljam da odbojka može da bude nešto čime bih želela ozbiljno da se bavim.
Najveći korak u njenoj dosadašnjoj karijeri predstavlja prelazak u ovaj poznati klub:
— Dosta sam napredovala i istakla se u prve dve godine srednje škole, što je dovelo i do ponude da pređem u Partizan. Dosta sam razmišljala o odlasku, sama sa 16 godina, morala sam da promenim grad, školu i društvo. Da nisam tada otišla, mislim da bih propustila veliku priliku za moj napredak. U početku nisam bila deo prvog tima, već sam igrala za juniorsku ekipu u kojoj su bile i devojke iz Super lige. Godinu dana kasnije pridružila sam se i ja tom timu i uspela da izborim svoje mesto. Od malena sam pratila taj klub, jer su u mom okruženju gotovo svi navijali za Partizan, tako da ga od malena pratim. Partizan je veliko ime i klub sa tradicijom, tako da je za mene pre svega čast nositi njihov grb.
Nakon što se izborila za svoje mesto u Partizanu, otvorila se i nova velika prilika u njenoj karijeri:
— Želja da zaigram za reprezentaciju postojala je od samog početka kada je odbojka postala ozbiljna u mom životu. Dobra sezona mi je dala samopouzdanje tako da sam na osnovu toga nekako i očekivala taj poziv. Poseban je osećaj kada nosite grb svoje zemlje, i pred svaku utakmicu pevate himnu, to bih izdvojila kao razliku od klupske odbojke. Pripreme su počele u junu, prvo su usledile kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2026, gde smo završile kao prve u grupi, nakon toga pripreme i za Svetsko prvenstvo 2025. koje se održalo u Indoneziji. Nismo bile u punom sastavu, jer su neke igračice bile na svojim pripremama, ali smo vredno radile i dale sve od sebe. Borile smo se tokom celog takmičenja, na kraju smo završile 14. u svetu.
Sav napredak zahteva strogu disciplinu i naporne treninge, ali Anja ističe da je mentalna priprema jednako bitna:
— Pored fizičke spremnosti, mentalna snaga je veoma važan faktor. Ako se dogodi pad tokom utakmice ili treninga, što se naravno dešava, veoma je bitno da se ne razmišlja o tome i nastavi dalje. Naš trener stalno to naglašava ako da se trudimo da primenjujemo taj princip koliko god možemo.
Dan jedne sportistkinje započinje i završava se treningom, otrkiva sagovornica:
— Generalno, svaki dan je sličan. Ujutru je trening, uglavnom kombinacija teretane i kratkog rada u sali. Vreme za fakultet je između treninga. Večernji trening u sali završava dan, i nakon njega, zbog umora i pripreme za naredne obaveze, obično ranije idem na spavanje.
Balansiranje sporta sa školom i privatnim obavezama predstavlja poseban izazov:
— U srednjoj školi je bilo izvodljivo. Imala sam jedan trening i dve smene u školi, pa sam se uspevala uklopiti. Kada sam krenula na FON, postalo je znatno teže jer su predavanja fiksna i teško je bilo uskladiti ih sa dva dnevna treninga. U drugoj godini uspevam da stignem na neka predavanja, ali biti redovan pored dva treninga dnevno, stvarno je teško.
Sportistkinje ponekad nailaze na nerazumevanje i nepoštovanje drugih, kaže Anja:
— Iz ugla bivše srednjoškolke i sportistkinje, ljudi nas delimično poštuju, posebno kada je u pitanju odnos prema školi i treninzima. Ipak, ponekad se susrećemo sa nerazumevanjem, neki profesori ne shvataju šta znači trenirati dva puta dnevno. S druge strane, postoje ljudi koji zaista poštuju i podržavaju nas koje se bavimo sportom.
Verovanje u sebe i istrajnost u radu na igri pomažu da se, kako kaže, stvore i veći planovi za budućnost:
— Što se tiče odbojke, vidim sebe u inostranstvu, u nekom dobrom klubu. Istovremeno planiram da završim fakultet dok sam u Srbiji. Ne želim unapred da razmišljam šta ću ako stigne dobra ponuda iz inostranstva, zbog fakulteta. Za sada se fokusiram na trenutno, a budućnost ćemo videti kako se bude sve razvijalo.
Zak kraj, Anja Mihajlović šalje poruku podrške svim devojkama koje žele da prate svoje snove:
— Imala sam trenutke kao mlađa gde sam često sumnjala u svoje sposobnosti. Onda sam došla do situacije gde ne mogu ništa da uradim jer se plašim da ne pogrešim, samo razmišljam o svemu što može poći po zlu. Smatram da ne treba sumnjati u sebe, naučila sam da se greške dešavaju svima samo treba nastaviti dalje, jer tim razmišljanjem i pritiskom može biti samo još gore. Odbojka je prelep i pametan sport, posebno za devojke, i zato bih im poručila da krenu bez straha i sumnje u sebe!
Bojana Tepavčević, građanska redakcija
Naslovna foto: Andrej Kranjc