Veliki broj entuzijasta se bavi omladinskim radom iako ne poseduju odgovarajući sertifikat. Jedan od prostora za mlade u kojem se neretko odvijaju različiti programi neformalne edukacije je Alternativni kulturni centar “Gnezdo”, nastao 2017. Godine. Njegova koordinatorka je Kaća Dimitrijević.
Kaća ima 37 godina, diplomirala je na Likovnoj akademiji u Beogradu, a njen put do rada sa mladima u “Gnezdu” je započet još kada je bila studentkinja.
– Živela sam na Karaburmi, a u blizini se nalazio neki objekat nalik ruševini. Napuštena zgrada koja je imala jednu interesatnu instalaciju koja je visila, nalik nekoj ptici. Shvatila sam da u toj ruševini postoji neki život, ispostavilo se da je tu bila inicijativa koja se zvala Ekspedicija InexFilm, a Nenad, moj muž, i ja smo joj se priključili te 2012. godine. Postojala je ta ludačka energija iza tog samoorganizovanog delovanja – rekla je ona.
U tom prostoru je provodila vreme slikajući, donosila je velike formate kojim je bila opčinjena:
– To je bilo moje mesto gde sam radila van klase. Svidelo mi se što postoji neki prostor nalik na studio u kojem ljudi ništa nisu dirali, postojalo je međusobno poštovanje unutar zajednice.
Iako nisu posvećivali pažnju tuđoj svojini, “stanari” Inex-a su često gledali i komentarisali tuđe radove.
– Dešavalo da, dok sam prisutna čujem njihove komentare, njihova tumačenja, što je meni bilo mnogo zabavno i sjajno. To je neki moj prvi susret sa tim šta znači umetnost u javnom prostoru – priseća se Kaća.
“Gnezdo” je proisteklo iz Inex-a, kolektiv i eksperiment doprineli su uvidu u osećaje i razumevanje efekata umetnosti na druge ljude. Međutim, kapisla jeste bio festival u Mađarskoj na koji se prijavila Kaćina neformalna grupa “Fakiri sa juga”.
– Grupa je nastala u pokušaju da objasni ko smo mi. “Fakiri” su trebali predstavljati ideju nečeg suludog i nemogućeg, što smo mi ipak uspevali uraditi. Bili smo “sa juga”, jer smo i geografski bili južno, ali i retki kao egzotično južno voće – objašnjava ona.
“Fakiri” su podigli prostor koji funkcioniše redovno već sedam godina. Od različitih umetničkih instalacija, preko “igranja” sa black lightom, Inex je nastavio da živi, samo u novoj i drugačijoj formi:
– Inex se zatvorio 2015. godine, moj muž i ja smo se doselili u Kruševac, jer smo želeli videti kako bi ta forma funkcionisala u srpskom gradu koji nije Beograd.
“Gnezdo” nije jedini produkt Inexa, neki od takođe poznatih stvari koje su proizašle iz te priče su i Kvaka 22, Kulturni centar “Magacin” i mnoge druge grupe.
– Ta vrsta entuzijazma i ludosti koja je potrebna za sve ovo što smo postigli dolazi sa mladima, tu vrstu hrabrosti imaju upravo oni. “Gnezdo” danas vidim kao prostor za mlade, iako oni nisu konstantno ovde. Mislim da “Gnezdo” mora biti okrenuto ka njima, jer na njih može imati najviše uticaja i njima ima najviše smisla, Mladi su u jednom trenutku često bili u ovom prostoru. Sve je počelo zbog toga što smo jednu devojku pitali šta bi volela da radi u “Gnezdu”, ona je tada imala 16 godina i jasnu ideju kao odgovor. Organizovala je anime festival, koji je kasnije prerastao u dve neformalne grupe i brojne druge događaje. To je zapravo bio momenat u kom srednjoškolka praktično dovodi svoje prijatelje, vršnjake i zajedno uživaju u prostoru. Tako je i došlo do širenja informacije o “Gnezdu” među mladima – podsetila je ona.
Postojale su i druge grupe mladih koje su često posećivale “Gnezdo”. Jedna od njih je grupa mladih gumara iz fabrike “Good Year”, koja se bavila pravom radnika i njihovih porodica na kulturu.
– Obzirom da imamo konkurs za mlade neafirmisane stvaraoce, pokrenuli smo saradnju sa drugim udruženjima koji rade sa mladima. Vremenom su oni svoje programe, aktivnosti, radionice i proslave krenuli sprovoditi u “Gnezdu” – dodala je Kaća.
Pored bliskog kontakta sa mladima kroz različita iskustva, Kaći ipak ne prija mentorska pozicija.
– Ja u svakoj situaciji i svakom radu sa mladima jedva čekam da oni postanu samostalni.
Rad sa mladima je odgovoran i delikatan. Smatram da sam dosta direktnija i čini mi se da to treba usmeriti kroz neku edukaciju, bolju strukturu. Trenutna situacija je takva da je sve neformalnije i drugačije. Ne znači da je to neka mana, ali prosto je tako. Zaista se nadam da omladinski rad ima perspektivu, nadam se da postoje entuzijasti koji nisu pokolebani društvenim okolnostima i da će dati sve od sebe da mlade izvedu na pravi put – zaključila je sagovornica.
Pitanje omladinskog rada ne odnosi se samo na lokal, zemlju ili region, tiče se svih mladih. Omladinski radnici jesu ljudi koji stoje sa mladima i uz njih su – pružaju podršku, znanje i osvetljavaju vrata onima koji nisu ni znali da ta vrata postoje, a kamoli da su otvorena.
Plemenitost ove profesije ne meri se u uspešnim radionicama, projektima ili anketama; mladi koji imaju iskustvo, dobiju potrebne resurse, mogu promeniti tok svog života. To nije merljivo papirima, izveštajima, novcem.
Svaka mlada osoba treba da ima pravo na svog omladinskog radnika.
K. Dragonjić