Pre skoro dve godine život mlade Kruševljanke Katarine Arsić promenio se iz korena zahvaljujući nesebičnoj pomoći brojnih pojedinaca i udruženja iz Kruševca i cele Srbije. Zahvaljujući ljudima dobre volje ona je tada, nakon više godina čekanja, dobila novu protezu sa mikroprocesorskim kolenom, koja joj je omogućila život bez bola.
Katarina (25) je rođena bez leve noge, a tokom odrastanja koristila je različite proteze. Došlo je do momenta kada je neophodno bilo nabaviti novu, savremeniju protezu. Akcija je trajala više od godinu i po dana, vodila se preko fondacije “Budi human”, uključili su se brojni sugrađani i sugrađanke, lokalna udruženja, a među onima koji su nesebično pomogli bilo je i Sokolsko društvo Kruševac, koje je tada organizovalo concert u ovdašnjoj Hali sportova, okupivši brojne poznate izvođače.
U trenutku kada je prvi put stala na protezu, njen svet se proširio – aktivnosti koje su ranije bile samo san, postale su deo njene svakodnevice. Danas, dve godine kasnije, ova hrabra devojka deli sa nama kako je ova promena uticala na njen život. Njena priča inspiracija je svima koji se suočavaju sa sličnim izazovima.
* Kako se osećaš sada, skoro dve godine od kada koristiš novu protezu za nogu? Da li si se brzo prilagodila na nju?
– Osećam se jako dobro. Kada sam dobila protezu, imala sam školu hoda gde sam naučila kako da koristim svoj C-leg. Period prilagođavanja bio je kratak, verujem da je za to zaslužan kvalitet proteze.
* Na koji način ti je proteza promenila svakodnevni život? Postoje li aktivnosti koje sada možeš da radiš, a ranije nisi mogla?
– Od samog početka stavljala sam akcenat na veću pokretljivost i zdravlje, kao i na to kako će nova proteza uticati na oba. Danas mogu da prepešačim duže rute, da stignem na neko mesto ranije nego što je planirano, ne umaram se tako često, hod mi je uspravan, prirodniji, a tereni su pristupačniji. Osim toga, moja zdrava noga oslobođena je težine ostatka tela, što mi je često stvaralo bol. Moja kičma, zglobovi kuka i mišići patrljka oslobođeni su pritiska i nepotrebnih pokreta koji su mi ranije bili potrebni da savijem koleno. Taj zadatak je sada pripao mikroprocesorima C-lega.
* Šta ti je bilo najteže u procesu prilagođavanja, a šta te je najviše motivisalo?
– C-leg koleno i ostale komponente nove proteze naprednije su od stare, jedva sam čekala da vidim kakve me sve mogućnosti čekaju prilikom nošenja C-lega, pa bih to nazvala najvećom motivacijom. Ne verujem da sam bilo koji trenutak prilagođavanja smatrala teškim. Škola hoda služila je da se naviknem na protezu, a ja sam dala sebi vremena i strpljenja da uživam u celom procesu i shvatim koliko mogu da pomerim prethodno nametnute granice.
* Da li si tokom ovih godine imala podršku porodice, prijatelja ili zajednice? Koliko ti je to značilo?
– Zahvalna sam na činjenici da sam odmalena okružena dobrim ljudima i taj broj iz godine u godinu raste, zato podrške nikad nije falilo. Kada sam postala korisnik fondacije Budi human, mnogo ljudi je čulo za moju priču, pa sam stalno dobijala reči ohrabrenja kako od bliskih ljudi, tako i od onih koje nisam poznavala. To mi je puno značilo. Cilj je bio zajednički i svi su verovali u njegovo ostvarenje.
* Postoji li nešto što bi želela da poručiš ljudima koji su ti pomogli ili onima koji možda prolaze kroz sličnu situaciju?
– Humanost i dobrota ljudi koji su mi pomogli, dali su lepotu čak i u izazovnim trenucima. Ljudima koji prolaze kroz sličnu situaciju želim da kažem da razumem težinu izazova sa kojima se suočavaju i da su moje misli uz njih. Šaljem im optimističnu poruku da je sve moguće prevazići i aplaudiram na istrajnosti.
* Šta bi savetovala deci koja se suočavaju sa sličnim izazovima i čekaju na svoju priliku za pomoć?
– Dragim mladim čitaocima želim da kažem da je detinjstvo period kreiranja svoje ličnosti i otkrivanja sebe. Mogu da razumem da je teško samo po sebi, naročito ako si osoba sa invaliditetom. Tada se suočavaš sa ograničenjima, misliš da ne možeš da pratiš ritam svojih vršnjaka, osećaš se izostavljeno i drugačije. Podsećam ih da ih invaliditet ne definiše – oni su ljubav koju dele, ono što ih čini srećnim i ono što ih rastužuje, oni su svoja interesovanja, humor ili sarkazam. Ograničenja je moguće prevazići. Bitno je pratiti svoje želje i pronaći najpogodniji put kako da se do njih dođe. Za to je potrebno vreme. Zato ih savetujem da se naoružaju strpljenjem, vedrim ljudima i da potraže pomoć kad god im je potrebna, jer uz prave ljude ništa nije nedostižno.
* Da li i dalje imaš kontakt sa humanitarnom organizacijom koja ti je pomogla? Kako gledaš na njihov rad sada, iz perspektive nekoga ko je bio deo njihove akcije?
– Tokom trajanja akcije pomogao mi je veliki broj organizacija, ali i pojedinaca, sa svima sam se zbližila i dan danas ih smatram dobrim prijateljima. Ono na šta sam najviše ponosna jeste činjenica da je akcija stvorila zajednicu darežljivih ljudi koji su puni podrške i ljubavi i koji su spremni da se bore. Kada je sakupljen i poslednji dinar za protezu, svi su nastavili da daju svoj doprinos društvu i smatram da rade odličan posao.
* Da li je ova promena pomogla da se osećaš sigurnije i samostalnije i na koji način?
– Sigurnost je takođe jedna od značajnih promena koje sam osetila. Danas ne moram da se brinem da opasnost leži na svakom koraku. Verujem u svoje mogućnosti i mogu da se oslonim na protezu da će izdržati u svakodnevnim zahtevnim aktivnostima jednog studenta i zaposlene osobe. Data mi je sloboda da pravim spontane planove, da obavim više aktivnosti u toku dana, dok sam ranije bila ograničena na jednu ili dve. Mogu da uživam u okruženju, ne brinem da ću izgubiti ravnotežu, kontrola pokreta je lakša, hod je stabilniji, a plesanje zabavnije.
* Da li si otkrila nove hobije ili interesovanja sada kada imaš više mogućnosti za kretanje?
– Ja sam kreativna osoba, pa su moji hobiji ostali isti – čitanje, pisanje, stvaranje. Primetila sam, međutim, da posebno uživam u badmintonu. Sviđa mi se koliko je ta igra mirna i lagana.
* Šta ti je pomoglo da ostaneš motivisana i pozitivna tokom prilagođavanja na protezu?
– Radoznalost je bila moja motivacija. Rado sam otkrivala koliko su se granice pomerile i šta je to što mi C-leg pruža. Protezu nosim godinu i po dana, a još uvek se oduševljavam novim mogućnostima.
* Da li smatraš da si sada postala jača osoba? Ako da, šta te je najviše oblikovalo tokom ovog iskustva?
– Ne znam da li sam jača osoba, ali sigurno jesam promenjena. Nije me promenila nova proteza, promenili su me ljudi koje sam upoznala dok se skupljao novac za protezu. Svi su bili jako motivisani i naučili su me da ništa nije nemoguće i da uvek postoji način, čak i kada je rezultat neizvestan.
* Postoji li nešto što bi volela da kažeš ljudima koji ti pružaju podršku?
– Podrška je za mene oslonac i podseća me da nisam sama, da uvek postoje ljudi koji su spremni da pomognu. Zato im šaljem svoju veliku zahvalnost, zagrljaj i uzvraćam im podjednako iskrenom podrškom.
Katarinina priča ostaje snažan podsetnik da uz podršku, hrabrost i veru u bolje sutra, svaki izazov može postati pobeda. Dok Katarina nastavlja da gradi svoju budućnost, njeno iskustvo inspiriše i podseća nas da je humanost temelj svakog uspeha. Neka njen siguran korak bude motiv svima nama da činimo dobra dela i budemo podrška onima koji se suočavaju sa životnim izazovima.
A.K.