Studentske blokade su aktuelne u Srbiji u proteklih nekoliko meseci. Kako vreme prolazi, intenzitet ne jenjava. Studentima se pridružilo građanstvo, ljudi različitih profila. Od novembra pa do marta, sa petnaestominutih odavanja počasti, preko blokada i protesta, studenti su se odlučili na drastičnije korake. Višekilometarske šetnje održavane su do Novog Sada, Kragujevca i Niša…
Ovo je iskustvo Danila Miškovića, Kruševljanina i studenta Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji je bio učesnik svih ovih šetnji. Fakultet na kojem studira jedan je od prvih koji je započeo blokadu
– Na početku sam bio dosta aktivniji, posećivao sam sastanke (plenume) i provodio dosta vremena na fakultetu sa društvom. U poslednje vreme energiju usmeravam na proteste i šetnje – kaže on.
Za razliku od mnogih saputnika, Danilo je bio spreman i fizički i psihički za višekilometarske šetnje. Njegovo iskustvo se svodi na, kako kaže, “avanture sa prijateljima”, u kojima je pešačio do mesta koja nisu na zanemarljivom odstojanju. Ipak, imao je drugačija očekivanja:
– Iskreno, nisam se nadao onolikom odazivu pri šetnjama. Ipak, 80 kilometara (što je rastojanje od Beograda do Novog Sada, prim. aut.) za dva dana nije malo. Međutim, krenula je kolona od nekoliko stotina nas ka Novom Sadu, povodom obeležavanja tromesečnice tragedije. Takođe, mislio sam da ako bi išlo dvadesetak nas bi išli levom stranom, kao što se inače ide putem, međutim kolona je zauzela desnu stranu, po “pravilu vozila.”
U svakoj od šetnji koja je bila organizovana, Danilo je učestvovao sa različitim grupama prijatelja.
– Moj fakultet nije organizovano učestvovao na šetnjama, ali to nije sprečavalo studente da pođu. Iako nismo imali obeležja, odnosno zastave koje studenti uglavnom nose na protestima, sa ponosom smo ušli u studentske marševe.
Iako je pešačio do Novog Sada, do Kragujevca, šetnju koju izdvaja Danilo je ona do Niša.
– Za razliku od prve dve šetnje gde sam putovao iz Beograda, tog puta sam polazio iz Kruševca. Grupa nas koja je pošla bila je velika i dobar deo kruševačkih šetača sam znao od ranije.
Podstaknut svojim ranijim iskustvima, Danilo nije premišljao da li će učestvovati. O mnogim aspektima ovog poduhvata, kako sam otkriva, nije ni razmišljao:
– Za mene je ovo iskreno bila perfektna situacija, zaista je organizacija bila na nivou, a uslovi su bili korektni.
On objašnjava da je studentima bio organizovan smeštaj, uglavnom u halama, a da su meštani svakog mesta koje su prolazili donosili hranu i piće.
– Ono što sam najmanje očekivao je definitivno doček. Mislio sam da ćemo nasumično samo ući u neko mesto i da ćemo “upasti” na protest kada stignemo na odredište. Ljudi su od toga napravili spektakl.
Dodaje da se, obzirom na količinu fizičkog napora i iscrpljenosti, dešavalo da dođe do tenzija između studenata i kolega redara:
– Bilo je par situacija kada stvarno ljudi gube razumevanje jedni za druge. Dešava se jednostavno da svi budemo malo više nervozni i džangrizavi, ali nema eskaliranja u veće sukobe. Svesni smo svi da umor budi to najgore u nama, te sitne svađe ne mogu ometi pozitivnu energiju i ideju da smo svi tu sa istim ciljem – borba za pravdu i bolji sistem.
Uz student, dešavalo se da pešače ljudi koji ih podržavaju. Jedina razlika bila je ta što su samo prijavljeni učesnici, studenti, imali organizovan smeštaj. Pored organizacije smeštaja, čime su se bavile radne grupe i organizatori šetnji iz studentskih redova, dobrovoljci su takođe koordinisali donacijama koje su šetači dobijali sa matičnih fakulteta. Uz dobru organizaciju i pomoć ljudi, resursi nisu zafalili ni u jednom trenutku.
Pored donacija, svaki šetač je sa sobom nosio određenu količinu stvari. Računajući na napor koji prilikom višečasovnog šetanja, šetači su se organizovali tako da deo svojih stvari voze u karavanima i kombijima iza kolone. Kako Danilo kaže, bitno je smanjiti teret koliko je moguće.
– Nešto od stvari koje smo morali imati kod sebe jeste neka prva pomoć, lekovi, voda, a i rezervne patike. Dosta šetača je dobijalo žuljeve, oni su bili sanirani u vozilima hitne pomoći koja su nas takođe pratila. Ukoliko bi neko bio povređen, reagovalo bi se na vreme. Ipak, ove šetnje nisu bile samo dokaz mladog duha, snage i istrajnosti u ovoj borbi, već i čista emocija. Obzirom na različite kontekste i okvire, dosta mladih bi mislilo da Srbija spava i da je narod nezainteresovan – kako za politiku, tako i za neku promenu. Prolazeći kroz različita sela, videći onoliki broj ljudi koji se okupi da nam pruži podršku i pomogne, zaista dođoh do zaključka da ništa ne može ganuti i dodirnuti dušu kao to.
Iako višesatno hodanje može biti umarajuće, pauze koje se prave u toku dana pojačaju volju kod šetača. Većina njih vreme potroši na hranu ili pak previjanje, dok Danilo sa druge strane sa društvom ima tradiciju:
– Trudim se da, kad god imamo pauzu, sa društvom odem u kafanu koja se nalazi u tom mestu.
Pored različitih anegdota i konverzacija koje ispunjavaju svaku šetnju, nešto što Danilo neće zaboraviti je nošenje barjaka. Zastava sa grbom grada Kruševca viorila se, a on kaže da mu je bila velika čast da to učini:
– Sebe smatram lokalpatriotom. Izuzetno mi je drago što mi se pružila prilika da budem domaćin za studente iz drugih gradova, kao i da im se pridružim u šetnji iz Kruševca.
Iako je prošlo više od 100 dana od početka blokada fakulteta, zahtevi studenata i dalje nisu ispunjeni. Svoju borbu su nastavili na ulici, a poenta šetnji, koje nekolicini deluje besmisleno, je direktno povezivanje sa građanstvom na organski način. Studenti će nastaviti da ciljaju ka pravičnosti i pravednoj zemlji do ostvarenja cilja – ispunjenja svih zahteva.
Katarina Dragonjić
Foto: privatna arhiva
Ovaj tekst nastao je uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj teksta je isključivo odgovornost Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan na projektu YoCoJoin i ne odražava nužno stavove Evropske unije niti Evropske izvršne agencije za obrazovanje i kulturu. Za njih se ne može smatrati odgovornim ni Evropska unija niti Evropska izvršna agencija za obrazovanje i kulturu.