Susret na aerodromu u Beogradu, nakon tri godine dopisivanja preko društvenih mreža, za Julieete (25) i Lazara (38) bio je neopisiv trenutak sreće. Zagrljaj dvoje zaljubljenih ali i trenutak kada joj je devojka koja je osvojila srce njenog sina prišla i poljubila joj ruku, pamtiće zauvek i Lazareva mama. Julieete i njen sin su gluvi. On ima divne roditelje a nju su njeni napustili sa dve godine, kada su shvatili da ne čuje. Školu je završila zahvaljujući bračnom paru koji je bio u humanitarnoj misiji u Africi, oni su brinuli o njoj, ali je tek sada dobila svoju pravu porodicu.
Dragoslava, Lazareva mama, sa suzama u očima opisuje prvi susret sa Julieete.
-Dok sam živa pamtiću trenutak kada me je snažno stegla za ruku i nije je puštala sve do kola gde nas je čekao rođak koji nas je dovezao do Beograda. Bilo je dirljivo, plakali smo svi, nismo mogli da zaustavimo suze. Srećna sam zbog mog Lazara što je konačno pronašao svoju sreću. Ona je tako mila, uvek nasmejana, brižna…Nedavno sam imala operaciju, kada sam došla kući, nije se odvajala od mene- kaže Lazareva mama, pokušavajući da opiše snajku, ujedno i da dočara koliko je radosti Julieete donela u njihov dom.
Od ljubavi „na daljinu“ do sudbonosnog „da“
Lazar je bio taj koji je pronašao Julieete preko društvenih mreža i oboje kažu da su se za kratko vreme zaljubili. Svakodnevno su bili na „vezi“ i kako su se više upoznavali, rasla je i želja da se što pre vide i uživo.
-Sa nestrpljenjem smo čekali da avion sleti. Gledao sam u pravcu odakle je trebalo da naiđe, a onda sam je ugledao nasmejanu, slatku, mislio sam da je malo viša, ali njena visina je baš onakva kakva ide uz nju…Zagrlili smo kao da smo oduvek zajedno- kaže Lazar, a Julieete mu prilazi i grli ga, da pokaže kakav je zapravo bio taj zagrljaj.
Sudbonosno „da“ izgovorili su prošlog meseca u Kruševcu, pa je sada Julieete i zvanično srpska snajka. U porodici Gligorijević, svi je obožavaju, posebno dvogodišnji Damjan, sin Lazarevog brata.
–Damjan najviše voli da se igra sa njom, ona baš ume sa decom. Rado pomaže i u kućnim poslovima. Uči i da kuva srpska jela, mnogo joj se sviđa naša kuhinja, posebno sarme. I med obožava- utrkuju se ukućani da kažu po neku reč o snajki.
Napuštena od porodice zbog toga što je gluva
Kako se ne dešava baš često da jedno malo srpsko selo dobije snajku iz Afrike, iste večeri kada je Julieete stigla u dom Gligorijevića, okupile komšije da joj požele dobrodošlicu.
-Uvek je ovako nasmejana, a ima divan osmeh i divnu dušu, znao sam da će je svi prihvatiti odmah, i porodica i komšije. Svi kažu i da je mnogo lepa- pomalo stidljivo objašnjava Lazar, držeći sve vreme za ruku svoju izabranicu.
Zbog našeg nepoznavanja znakovnog jezika, u pomoć nam pritiče Lazareva majka, kako bi detaljnije ispričala priču o njenom ne baš srećnom detinjstvu.
-Ne snalazim se baš sa međunarodnim znakovnim jezikom, Lazar je sve razume ja ne baš. Ona se snašla tako što mi je preko neke aplikacije sve objasnila. Bila je sedmo dete u porodici, to je neko afričko pleme, i kada su njeni roditelji shvatili da ne čuje, napustili su je…
Brigu o njoj preuzeli su lekar i medicinska sestra, bračni par koji je bio u humanitarnoj misiji i pomagao ljudima u njenom selu:
-Kada su nakon 13 godina morali da se vrate u Ameriku, nisu uspeli da dobiju papire da i nju povedu, pa su je upisali u neku britansku umetničku školu u Kampali, tu su joj i smeštaj obezbedili. Tu je ostala do završetka školovanja, posle se bavila slikanjem i tkanjem ćilima.
Obišla roditelje pred dolazak u Srbiju
U međuvremenu, kako objašnjava Lazareva majka, Julieete je sve vreme bila u kontaktu sa ljudima koji su tokom detinjstva brinuli o njoj. U kontaktu je i sa nekoliko prijateljica iz Ugande koje joj takođe nedostaju.
–Ona tu ženu i sad zove majkom. Sa Rejn, tako se zove, u kontaktu je i od kada živi sa nama, oni su joj dali i novac za avionsku kartu do Srbije. Kada je iz Ugande krenula u Srbiju otišla je da poseti i svoje biološke roditelje, braću i sestre. Tada ih je prvi put videla nakon mnogo godina. Mami je kupila i telefon, da bi se čule ponekad. Nažalost, majka je nijednom do sada nije pozvala. To je meni neshvatljivo, tužno…
Devojka sa puno talenata
Lazar je vidno tužan dok majka govori o detinjstvu njegove izabranice. Tužna je i Julieete, pa on pokušava da promeni temu pokazujući nam s ponosom fotografije ćilima koje je Julieete izrađivala u Ugandi i slika koje je naslikala od kada je došla u Srbiju. Interesuje ga da li nam se sviđa.
–Voli da slika dok sam ja na poslu, vidite kako su lepe njene slike, i ćilimi… Ona se bavila i sportom, osvajala je medalje u trčanju. Obožavam njenu dušu, lepotu, njen talenat za umetnost…- ponavlja on po ko zna koji put.
-A ja najviše obožavam Lazara- kroz osmeh dodaje Julieete. Ona je, čini se, malo manje stidljiva od Lazara, pa se ne ustručava da sa nama podeli to kako je mnogo zaljubljena u njega jer je, kako objašnjava, mnogo lep i dobar.
Minut bez Lazara kao večnost
Julieete kaže i to da je ovde presrećna, da joj je svaki dan radostan.
-Ovde je sve divno, voli me Lazar, voli me moja nova porodica, volim i ja njih, Gde god odem svi su ljubazni prema meni. Ima dosta mladih na ulicama, to mi se baš sviđa, jedino mi je bilo malo neobično na početku što su baš svi beli… Volim da šetam, da idem u kupovinu, da dođem uveče u udruženje gde sam stekla puno prijateljica…
Ćilimi koje Tulieete izrađuje su neobično lepi kao i njene slike, verovatno bi i od toga mogla da zarađuje za život. Međutim, u ovom trenutku ona jedino želi da što više vremena provodi sa Lazarom, a to može ako se zaposli u Metaloplastici, fabrici gde on trenutno radi.
–Da budemo zajedno 24 sata, da se ne odvajamo ni minut, to želimo– objašnjavaju oboje.
Ostatak porodice se smeši, drago im je što je Lazar konačno pronašao svoju sreću…
D. Pavlović
Projekat “Lokal pres Lab 2.0” je razvijen i podržan od strane programa “Medijski inkubator za Zapadni Balkan” Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije, a realizuju ga članice PU “Lokal pres”.