Ljubav prema pozorištu spoznala je još kao gimnazijalka. Kasnije se upisala na studije glume i bila je u klasi čuvenog glumca i profesora Ivana Bekjareva. Po završetku studija, Biljana Nikolić dobila je angažman u kultnoj seriji ,,Porodično blago“, zbog čega je široj publici ostala upamćena po ulozi Žakline Žake Stojković. Treba spomenuti i seriju ,,Agencija za SIS”, u kojoj je igrala. Takođe, rad sa dramskim i amaterskim grupama, kao i nezavisne projekte različitog formata. Ipak, bila je posvećenija pozorištu, gde je ostvarila brojne uloge, nagrađivana je na domaćim i međunarodnim pozorišnim festivalima.
Glumica sa porodicom živi u Nišu i retko se pojavljuje u javnosti. Stalna je članica Kruševačkog pozorišta, na čijoj sceni nastupa već dve decenije. Publika ju je letos gleda i u seriji ,,Igra sudbine”.
Za portal ,,Odjek” govorila je o svojim ulogama i svom privatnom životu:
– Moji roditelji su živeli u Nemačkoj 35 godina, brat i ja smo rođeni tamo. Odrasla sam u Aleksincu, tamo su mi živeli baka i deka. Glumački put sam započela kao recitator, još od prvog razreda sam se takmičila. Kasnije sam u dramskoj sekciji uvek bila narator, pripovedač, važila sam za nekog ko ima dobru dikciju. Kao gimnazijalka, na poziv Mile i Miška Dinulovića, postajem član amaterskog pozorišta, koje je osnovano tada. Po završetku gimnazije, upisujem se na akademiju. Nikad nisam bila odlučna u tome da budem glumica, niti bila sigurna da to zaista želim. U opticaju je bila književnost, pa novinarstvo i uvek prisutna dilema da li otići iz zemlje ili ostati.
Objašnjava da ,,Porodično blago” oslikava vreme koje više ne postoji, što stvara nostalgiju kod publike:
– Svaka generacija se vezuje i odrasta uz neku seriju. Mi smo kao deca gledali ,,Vruć vetar” i ,,Bolji život”, posle je došla generacija koja je pratila ,,Srećne ljude”, kasnije deca devedesetih koja su odrasla uz ,,Porodično blago”. Govorim o porodičnim serijama koje su se gledale kolektivno, u krugu porodice. Bile su tematski drugačije, u skladu sa vremenom u kome se tada živelo. To su priče o običnom čoveku i njegovoj porodici, komšiluku, daleko naivnije od današnjih. Nije baš ni bilo mnogo izbora, jedna televizija, dva kanala, premijerno emitovanje nedeljom uveče. Tako da su ljudi nostalgični u odnosu na ta prošla vremena, što potvrđuju i česta reprizna emitovanja.
Stati u kadar sa velikanima glume, sa svega dvadeset i tri godine, kako kaže, nije bilo lako:
– Imala sam dvadeset i tri godine kada sam počela da snimam tu seriju, tek sto sam diplomirala. To je bio moj prvi profesionalni angažman. Mislila sam da ta uloga nije za mene, ali nisam želela da propustim priliku, danas se više snima pa je i više prilika, tada to nije bio slučaj. Kada se već šansa ukazala, bilo je glupo propustiti je. Stati u kadar sa velikanima glume poput Nikole Simića, Branimira Brstine, Aleksandra Berčeka, divne Ljilje Stjepanović i drugih, nije bilo lako, to je bila velika odgovornost. Za mene je to bila velika privilegija, a odgovornost još veća jer se radilo o seriji koja već imala veliku gledanost i čiji je autor bio jedan od naših najvećih televizijskih scenarista Siniša Pavić. Bila sam opterećena time kako da ne razočaram one koji su me angažovali, ne izneverim, kako da opravdam očekivanja… Gluma mi je bila u drugom planu, bilo mi je jasno da kostim i dijalekat dosta doprinose ulozi i da je u pitanju televizija, pa bi sve preko te mere bilo previše. To se ispostavilo kao tačno.
Otkriva nam da li je ljudi i dalje zovu Žake:
– Kod nas se te popularne uloge nekako ,,u narodu prime”, po tome vas zapamte, sa time vas identifikuju. To je jedna etiketa koja prati glumce celog života, čak i ako usput odigrate ozbiljan pozorišni ili filmski repertoar, budete nagrađeni ili se ostvarite na drugim poljima u poslu, televizijski auditorijum koji je ogroman, ipak najviše to pamti. Meni nije predstavljalo problem to što će me neko, ko ne zna moje ime, osloviti imenom lika po kome sam prepoznatljiva, već to što su me kasnije uvek zvali da igram samo takve uloge. Nisam želela da celog života igram isti tip uloge i da se iznova ponavljam, jer ovaj posao upravo volim i radim zbog mogućnosti da budete raznovrsni, uvek drugačiji i novi.
Od 2001. radi u Kruševačkom pozorištu.
– Dejan Tončić, moj kolega sa klase, koji je u Kruševačkom pozorištu tada igrao u dve predstave, preporučio me je upravi pozorišta, a povod je bila audicija za ulogu Simke Katić u predstavi ,,Koreni” koju je režirao Nebojša Bradić. To je ujedno bila i moja prva profesionalna uloga u pozorištu. I samim tim zahtevna, još ako se uzme u obzir da mi je direktni partner bio Nenad Jezdić, tada jedan od najtraženijih i najtalentovanijih glumaca svoje generacije, da je u pitanju lektira, da nas je Dobrica Ćosić posetio na probi, nekako je sve bilo jako obavezujuće za početak i moj ,,prvi put” na profesionalnoj sceni. Imala sam mnogo posla, uloga, uskakala sam u stare predstave, radila nove. U tom periodu sam se posvetila samo pozorištu i porodici jer više od toga nisam ni mogla, priznajem. A nije baš jednostavno živeti i raditi na različitim relacijama, a i zna se šta je najvažnije u životu i čemu treba dati prioritet.
Biljana je igrala u predstavama: ,,Put oko sveta”, ,,Valjevska bolnica”, ,,Za sada je sve OK”, ,,Režim ljubavi”, ,,Sile u vazduhu”, ,,Čudo u Šarganu”, ,,Tvrđava”, obnovljenoj verziji ,,Derviš i smrt”. Ne može da izdvoji omiljenu ulogu, ali ističe da joj je rad u predstavama rediteljke Snežane Trišić bio najzahtevniji i najizazovniji.
O svom dugogodišnjem radu u Kruševačkom pozorištu kaže:
– Kada sam došla u Kruševačko pozorište nisam znala da ću se ovoliko zadržati. Možda zvuči kao kliše, ali mi jesmo jedna velika porodica, koja kao i svaka druga ima svoje uspone i padove, dobre i loše periode. Mi se trudimo da održimo kontinuitet u kvalitetu našeg rada, što nije uvek lako, posebno ako se uzme u obzir da se radi o gradu sa velikom glumačkom tradicijom i da treba nastaviti putem koji su započeli Milija Vuković, Duka Jovanović, Toma Trifunović i ostali veliki glumci… Iako nisam Kruševljanka, uvek sam se osećala prihvaćeno od strane svih zaposlenih u kući, što će nadam se biti slučaj i sa mladim glumcima koji su angažovani u našim predstavama, kada postanu članovi našeg ansambla, a ja im to od srca želim.
Smatra da razlika između života i pozorišta ne mora nužno da postoji:
– Pozorište je tu da priča priče, da zabavi, nasmeje ali i da istražuje, preispituje, nudi moguće odgovore, ukazuje, razotkriva i dokumentuje stvarnost. Granica između pozorišta i stvarnog života realno postoji, ali je ponekad toliko tanana da se taj ,,četvrti zid” često ruši između nas, publika više nije samo posmatrač nego je naš sagovornik, ujedno i svedok i učesnik.
Biljanu Nikolić publika je gledala i u popularnoj seriji ,,Igra Sudbine”, u kojoj tumači lik Leposave Pjanović:
– Leposava je žena iz unutrašnjosti, udata je na Kosmaju. Kao svaki negativan lik, glumački je inspirativna za rad. Kao neko ko nije televizijski gledalac, bilo je zanimiljivo oprobati se u žanru te vrste. To je specifičan rad, mehanizam koji godinama tako funcioniše, ekipa i glumci su svakodnevno na setu, a za nas glumce iz unutrašnjosti i nije izvodljivo ući u tu priču na duže staze, naravno uvek ima izuzetaka. Što se mene tiče, ovoga puta je to bilo moguće, jer se radilo o letnjem specijalu koji je sniman van pozorišne sezone.
A da ništa nije nemoguće potvrđuje time što se nedavno upisala na postdiplomske studije:
– Upisom na master studije htela sam da potvrdim neko svoje znanje koje već imam i da naučim nešto što nisam znala. Iz dugogodišnjeg iskustva koje imam u radu sa raznim dramskim grupama, pokazalo se da je pored odgovornosti neophodno i određeno znanje. U pitanju je primenjeno pozorište i mislim da je lekovito koristiti dramske metode i u druge svrhe. Iako je to možda zakomplikovalo moju uobičajenu dinamiku života, moram da priznam da se nisam pokajala.
Za kraj, čuvena Žake poručuje:
– Čitateljima poručujem da dolaze u pozorište i da gledaju sve naše predstave. Deca su nam posebno dobrodošla, jer tako negujemo buduću publika, što nam je neophodno jer mi bez njih ne postojimo. U Kruševcu postoje i ostale institucije i grupe koje se bave kulturom i pozorištem. Tu su pozorište ,,Čkalja”, Alternativni kulturni centar ,,Gnezdo”, grupa ,,Kulturociklin” i drugi. To je nešto čemu uvek treba dati bezuslovnu podršku – poručuje glumica Biljana Nikolić i poziva čitatelje na predstojeću premijeru Šekspirove komedije ,,Vesele žene vindzorske”, u režiji talentovane Sonje Petrović, koja će se odigrati polovinom decembra u Kruševačkom pozorištu.
Luka Kijačić
Naslovna foto: privatna arhiva