Davne 1943. godine u Kruševačkom pozorištu izvedena je predstava ,,Đido” u kojoj je igrao i legendarni Miodrag Petrović Čkalja, glumac koga je narod voleo i poštovao. Osam decenija kasnije, predstava ,,Đido” je ponovo u Kruševcu, ovoga puta pod rukovodstvom rediteljke Milene Petrović, unuke slavnog glumca. Iako se ne bavi glumom, ljubav prema ovoj vrsti umetnosti se ne dovodi u pitanje.
Drama nastala krajem devetnaestog veka, neobična je zbog svojih čestih muzičkih trenutaka, pa se žanrovski definiše kao drama s pevanjem. Profesorka Milena Petrović ističe kompleksnost same drame, kao i to koliko je truda potrebno da se spoje muzički i dramski delovi:
– Komad s pevanjem bi bio preteča srpskog mjuzikla, bio je jedan od najpopularnijih muzičko-scenskih žanrova tokom čitavog devetnaestog veka u Srbiji. Jedan od najpopularnijih komada jeste ,,Đido”, to je jedan hrabar momak, junak, čovek sa stavom, koji ne želi da mu iko govori šta treba da radi. Ovaj komad zahteva mnogo truda i posvećenosti, posebno što imamo dva elementa: scenski i muzički. Studenti su uglavnom iz unutrašnjosti, nisu iz Beograda, oni su tako uplivali u taj komad, kao u svoje fino razgažene cipele. Ja sam bila vrlo skeptična kako će oni prihvatiti rad na jednom takvom starom, tradicionalnom materijalu. To je jedna narodska priča o srpskom mentalitetu, borbi za vlast, raznim podmetačinama, a u pozadini je jedna ljubavna priča Šekspirovskog tipa, kao da gledamo srpsku verziju ,,Romea i Julije”.
Kruševljani se rado sećaju slavnog glumca Miodraga Petrovića Čkalje i neguju njegovu kulturnu zaostavštinu. Naša sagovornica se priseća svog detinjstva, objašnjava šta je sve naučila od svog deke, kao i to ko je zapravo bio Čkalja:
– Za njega me vezuju razna sećanja. Imala sam dvadeset i osam godina kada je on preminuo, znači dvadeset i osam godina sam praktično živela sa njim. Oni su bili na šestom spratu, a mi na prvom, živeli smo u istoj zgradi. Svakodnevno smo se viđali, provodili vreme zajedno, letnje raspuste, mora, zimovanja, putovanja po Evropi.
Milena kaže da se njen deka nije mnogo razlikovao privatno i na filmu i pozorištu.
-Meni je bio isti, prirodan, spontan, duhovit, jednostavan, skroman, zato ga je narod i voleo. Narod uvek prepozna neke dobre stvari, ne bi ga voleli da nisu prepoznali te neke dobre karakteristike kod njega. Narod je voleo njega i on je voleo narod. Sve što je radio, radio je za narod, a ne za lične uspehe, slavu i ostalo. Deka me je naučio mnogo, posebno to šta znači kolektivna etičnost, moral, lepo vaspitanje, kultura ophođenja, strašna mašta i kreativnost, umetnička sloboda i mnogo toga. Moje odrastanje bilo je lepo, stalno nas je vodio na snimanja, predstave, gostovanja i slično – priseća se unuka slavnog glumca.
Predstavu „Đido“, kojom je otvoreno „Čkaljino kulturno leto“ izveli su studenti treće i četvrte godine muzičke pedagogije Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. ,,Đido” prikazuje slike iz seoskog života, a radnja se odvija u Mačvi. Tekst su napisali Janko Veselinović i Dragomir Brzak, dok adaptaciju teksta i režiju potpisuje prof. Milena Petrović.
Uloge su tumačili Luka Tutunović (Marinko), Nikola Anastasijević (Stanojlo), Tisa Lekić (Andrija, prvi momak), Vuk Jazić (Zdravko), Mina Milivojević (Ljubica), Luka Ivanić (Maksim), Jovana Janković (Petra, učitelj), Natalija Aksentijević (Milić, pandur), Katarina Zlatković (Jovan, treći momak), Ivana Marković (Petar, Pavlija), Milica Tomović ( Živana, Marica), Teodora Toković (pop, devojka) i Katarina Jonović (drugi momak).
Luka Kijačić