Na dosadašnjim protestima ljudima je bila oslonac – neprimetni, a neophodni. Posao redara, iako zahteva veliku odgovornost, za nju je predstavljao veliku čast. Bojani Tepavčević, maturantkinji Kruševačke gimnazije, zadovoljstvo je bilo da brine o ljudima koji se bore za pravdu i bolje sutra. Ova hrabra sugrađanka bila je prisutna na skoro svim protestima u Kruševcu, kao i u drugim gradovima, a sa svojim prijateljima peške je išla do Kraljeva.
Bojana otkriva i da je tokom blokada bilo mnoštvo lepih trenutaka, da su sklopljena i nova prijateljstva, naučene brojne lekcije o zajedništvu, ljubavi i solidarnosti, te da sve to stvara lepe uspomene na srednjoškolske dane.
– Priliku koju sam propustila, i koju nisam mogla nikako preboleti, jeste kada su iz Kruševca studenti i maturanti krenuli za Niš, nisam otišla da pešačim, ispratila sam drugarice, na koje sam mnogo ponosna i za koje sam navijala u suzama. Nakon toga, rekla sam sebi da više istu grešku neću napraviti i nisam.
Priliku da pešači do Kraljeva nije mogla da propusti:
– Čim sam na Instagramu videla prijavu za šetnju, odmah sam se prijavila zajedno sa svojom sestrom Jovanom (Ekonomski fakultet – Beograd), sa pet drugarica: Dunja, Martina, Neda, Milica (maturanti Gimnazije Kruševac), Mina (maturant Politehničke škole ,,Milutin Milanković” Kruševac) i Lazarom (maturant Ugostiteljsko-turističke škole Niš), koji je već imao iskustva i stvarno je nama, koje smo se prvi put u ovo upustile, mnogo pomogao. Krenuli smo 15. ujutru, koliko sam bila uzbuđena prethodne noći skoro da nisam ni spavala. U Vrnjačkoj Banji smo se upoznali sa redarima, podelili su nam narukvice, ostavili smo stvari u kombi i krenuli. Jovanina i moja baba su nam spremile hranu koja je bila dovoljna za sve, njima je bilo bitno da nismo gladni.
Bojana će zauvek pamtiti tople dočeke, iskrene osmehe i ponosnu porodicu koja ju je čekala u Kraljevu:
– Mesta Ugljarevo, Stubal, Vitanovac, Šumarice, Čukojevac, iako različita po nazivima, stanovništvu, reljefu, u mom sećanju će ostati ista, u svakom nam je priređen organizovan doček, sa istim nasmejanim licima, zagrljajima nepoznatih ljudi, hranom, nesebičnim ponudama i bezgraničnom podrškom. Ceo dan je jedna gradacija koja je eskalirala u Kraljevu, u centru grada na trgu. Sižemo u 22 sata posle celog dana pešačenja, moji prijatelji su mi pričali, a i doživela sam isto – da u zadnjih 500 metara hodanja pred cilj dobijete nalet adrenalina, koji vam stopira svaki žulj, svaki bol, umor… Slika koju ću uvek pamtiti jeste moja ponosna porodica koja me čeka sa raširenom zastavom. Sutradan kada je tata došao po mene, i video nas kako šepamo u papučama, kako smo se raširili po ulicama Kraljeva, rekao je mami jednu rečenicu: ,,Kako su svi lepi, liče na polje maslačaka“.
Ova maturantkinja je stava da su životne lekcije važnije od školskih:
– Životne lekcije, mnogo su bitnije od školskih, suvoparnih predavanja, koja se mogu lako nadoknaditi, pročitaćemo svaku knjigu, uradićemo svaki test, odgovaraćemo svaku oblast, položićemo maturu, upisaćemo fakultete, u ovom trenutku bitnija je životna škola. Za četiri godine srednje škole nisam naučila lekciju o druženju, zajedništvu, kulturi, ljubavi, dobroti, životu, koliko sam za ovih tri meseca blokade. Danas se gleda i ceni lični interes, zaboravlja se šta znači biti čovek, a to je najbitnije.
Biti redar znači biti štit u masi, ističe ona:
– Na skoro svakom protestu, stajala sam među ljudima kao oslonac – neprimetna, a neophodna. Žuti prsluk nije samo boja vidljivosti, on je simbol poverenja. Biti redar znači biti štit u masi. Nosim to s ponosom jer znam da ta odgovornost nije teret – to je čast. Čast da budem uz one koji ustaju, koji ne pristaju, koji veruju da se svet može menjati – i menjaju ga. Majala sam se u Nišu 1. marta, u Beogradu 15. marta, Novom Sadu i u Kraljevu gde reka nosi poruke slobode. Svaki grad drugačije peva, ali borba je ista – borba za pravednost, dostojanstvo, budućnost.
Tokom blokada gimnazijalci su sproveli mnoge vannastavne aktivnosti:
– Tokom školskih blokada, naš glas nije stao. Učili smo kako da budemo organizovani, kako da budemo jači zajedno. Bila sam deo radne grupe za medije – odatle smo disali kroz ekrane, kroz video, kroz reč. Pokrenuli smo Instagram, TikTok, postavljali slike, snimali videe – da nas ne zaborave, da znaju da nismo tihi. Napravili smo i ,,Blokadne novine” – papir je postao megafon, a slova su postala oružje. Postojale su i druge grupe, svaka od njih bila je organ u telu otpora, svaka važna, svaka potrebna.
Plač i jecaj Dijane Hrkа, majke poginulog mladića, kako kaže, nikada neće zaboraviti:
– Neka sećanja ne blede. Ona ostaju urezana u tišini. Možda ih je najbolje nazvati: ,,16 minuta”. Prvi trenutak, na protestu Rasinskog okruga u Kruševcu, nosi težinu suza koje ne prestaju ni kad reči stanu. Bila sam redar, stajala sam blizu Dijane Hrka, majke poginulog Stefana. Njen jecaj se nije čuo samo u ušima – prolazio je kroz kosti, srce, kroz svaki dah. Taj jecaj je bio vapaj svih majki koje više nemaju kome da kažu ,,vidimo se sutra”. U tih šesnaest minuta tišine, ona nije bila sama – ceo grad je ćutao sa njom, i znao zašto ćutimo.
Bojana se priseća i simpatične bake koja je izašla da ih pozdravi na putu za Kraljevo:
– Pešačenje do Kraljeva – napor u nogama, ali srce nosi. U jednom trenutku, među gustim granama, pojavljuje se kućica koju jedva vidiš od lišća. A ispred nje – baka. Sićušna, ali ogromna u gestu. Izašla je da nas pozdravi, da nas isprati osmehom, mahanjem. U tom kratkom pogledu bila je cela večnost podrške, razumevanja, neizgovorene rečenice: ,,Niste sami”.
Za nekoliko meseci rodila su se i brojna prijateljstva, otkriva ova gimnazijalka:
– Nekako, kroz svu tu borbu, kroz hodanje, ćutanje, uzvike – rodila su se prijateljstva koja nisu obična. Stekla sam toliko novih poznanstava, ali ono što je najlepše – neka su se prijateljstva probudila, a neka iznikla ni iz čega. Upoznala sam dve predivne devojke, Milicu i Kristinu iz Leskovca, koje su mi učinile pešačenje do Kraljeva lakšim, toplijim, radosnijim. Zbližila sam se i sa svojim redarima iz Kruševca – ljudima koji su rame uz rame stajali sa mnom na svakom koraku. Neki od njih kao što su Mina i Uroš dali su sebe i svoja stopala nesebično. I baš zato mi je posebno drago što su oni ti ljudi sa kojima delim ove dane.
Srednju školu Bojana će pamtiti najpre po blokadama:
– Prijateljstvo koje je trajalo od malena a sada još više poraslo je prijateljstvo sa Helenom, devojkom koja nas je rasplakala svojim govorom. Kada me neko jednog dana bude pitao šta pamtim iz srednje škole – to neće biti ocene, ni hodnici ni časovi. To će biti blokada. Biće to ljudi. Biće to pogled sa ulice, osmeh sa megafona, zagrljaj posle tišine. Biće to ovi predivni dani koje ću zauvek nositi sa sobom.
Za kraj ova maturantkinja poručuje:
– Svako od vas je deo ove priče koju pišemo zajedno. Naš mir bio je snažniji od mnogih povika. Nastavite da verujete, da pitate, da hodate. Mi smo generacija koja odbija da ćuti – jer znamo koliko reč može da menja. Pumpaj!
foto: privatna arhiva
L.K.