Amela Bajrović, vlasnica i glavna i odgovorna urednica novopazarskog portala Freemedia.rs, posle skoro tri decenije u novinarstvu, kaže da se nikada nije pokajala što je svojevremeno napustila siguran državni posao kako bi se u potpunosti posvetila novinarstvu. Predrasude o ženama na rukovodećim pozicijama svakako postoje ali se, kako navodi ova novinarka, one najbolje ruše predanim radom. Tako je i Amela sa svojim timom uspela da za tri godine izgradi ime medija kome se veruje. Freemedia.rs se bavi temama od javnog značaja, pre svih o ženama iz ove sredine, koje su vredne medijske pažnje.
–Mislim da mnogi novinari, naročito novinarke, maštaju o tome da sa godinama imaju sve manje posla ili da se sklone u neke mirnije profesije, poput PR. Kod mene je to bilo obrnuto, ja sam napustila siguran državni posao, da bih mogla potpuno da se posvetim novinarstvu- kaže ova Novopazarka.
Amela je ranije radila u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a kasnije sedam godina u SUBNOR-u:
– Novinarstvo me je oduvek privlačilo, tako da sam nekoliko godina paralelno radila u SUBNOR-u i na tadašnjoj lokalnoj TV Ekran. U to vreme sam bila dopisnica radija B92 i kada je Novinska agencija Beta 2003. godine otvorila radio Sto plus u Novom Pazaru, odlučila sam da napustim državni posao i konačno budem samo novinarka.
Zbog te odluke nikada se nije pokajala jer je, kako kaže, zahvaljujući novinarstvu bila često u prilici da pomogne ljudima u nevolji, da javnosti ukaže na ljude vredne pažnje, ali i da obiđe mnoge zemlje.
U međuvremenu, bila je dopisnica brojnih beogradskih redakcija, a nakon skoro 25 godina rada u medijima, od toga 19 godina u radiju Sto plus, odlučila je da se samostalno oproba u ovom poslu i osnuje svoj portal, Freemedia.rs.:
– Nekako sam shvatila da ceo život radim za druge i da je došlo vreme da stavim tačku na to. U principu sam opet ušla u jedno nesigurno polje i gotovo svakodnevnu borbu preživljavanja, ali srećna što konačno samostalno odlučujem o svim poslovnim potezima.
Prvih nekoliko meseci radila je sama, od kuće, a onda preko projekata, odnosno organizacija koje su prepoznale njenu ideju, iznajmila i opremila kancelariju:
– Tada sam uposlila nove ljude i danas nas u redakciji ima šestoro, od kojih su neki stalno, a drugi honorarno angažovani. Izveštavamo o dnevnim dešavanjima u našem gradu, bavimo se društveno-političkim pitanjima, javnosti ukazujemo na pojedince iz našeg okruženja koji su vredni pažnje, a pre svega pišemo i pokušavamo da ojačamo naše žene, koje još uvek žive u senci muškaraca.
Iako ju je novinarstvo oduvek privlačilo, motiv da uđe u taj svet pre svega je bila ljubav prema ljudima:
– Prosto volim da pričam sa ljudima, da slušam njihove životne priče, jer mislim da iz svake može da se izvuče neka pouka. Sviđa mi se osećaj da mogu da pomognem nekome u rešavanju problema. A onda, nekako sa godinama, ovaj posao vam toliko uđe pod kožu da jednostavno počnete da ga živite.
Od kada je pre tri godine osnovala svoj portal, najveći izazov joj je da on preživi:
– Sve drugo je nekako u senci toga. Svakako da se kao i ostale kolege susrećem sa stalnim pritiscima interesnih grupa, činjenicom da nije lako biti žena u ovom poslu, ali i da tokom izveštavanja ne pogrešim. Imam nekako usađenu veliku želju da sve što objavimo bude besprekorno dobro napisano ili rečeno, a to zna da bude veoma naporno. U svakom slučaju zadovoljna sam razvojem portala, jer smo za tri godine uspeli da izgradimo ime medija kojem se veruje, da se bavimo temama od javnog značaja, da izveštavamo pre svih o ženama iz naše sredine koje su vredne medijske pažnje.
A o tome koliko se zapravo puno radi u ovom poslu u kome nema ni slobodnih vikenda, a često se radi i praznikom, Amela neretko govori:
– Ponekad mi je neprijatno o tome da pričam, jer mislim da me mnogi koji se ne bave ovim poslom neće razumeti. U principu radim ceo dan, sa kratkim pauzama za ručak ili završavanje nekih privatnih obaveza. Lap top palim kući dok ispijam prvu jutarnju kafu i tu već krećem sa radom, koji nastavljam sat vremena kasnije iz kancelarije.
Kako kaže, dnevno u proseku radi između 12 i 15 sati:
– Moj radni dan se uglavnom svodi na pisanje i uređivanje tekstova, terenska snimanja, obučavanje novih kolega, praćenje konkursa, pisanje projekata, izveštaja i praćenje projektnih aktivnosti. Rad vikendom se nekako podrazumeva, a neretko i praznicima. Već nekoliko godina nemam klasičan godišnji odmor, jer zahvaljujući internetu radim i na plaži.
Govoreći o krznim situacijama koje su deo ovog posla, Amela kaže da u takvim situacijama pokušava da ostane smirena i da ne paniči.
– Neretko se konsultujem i sa kolegama iz drugih redakcija, pa nam nekako svima bude lakše da zajedno prebrodimo krizne situacije.
Kao žena na rukovodećoj poziciji, Amela kaže da predrasude svakako postoje, ali da je njeno iskustvo pokazalo da je najbolja borba predan rad kojim se one ruše.
– Dugo sam u ovom poslu, tako da se nisam susrela sa diskriminacijom kao žena na poziciji osnivačice i glavne i odgovorne urednice medija. U Novom Pazaru inače veoma malo žena rukovode medijima, preciznije osim mene još sve dve koleginice su na uredničkim pozicijama, a imamo tri televizije, tri radio stanice i desetak internet portala. Nekako to uvek ističem, ali zaista imam veliku podršku kolega koji rukovode drugim medijima i to mi mnogo znači. Uvek su tu za mene šta god da mi treba, često se čujemo, razmenjujemo mišljenja i pomažemo se međusobno koliko možemo, pre svega u tehničkom smislu. Iako smo na neki način jedni drugima konkurencija, mi to tako ne doživljavamo.
Za razliku od drugih sredina gde su žene čine većinu zaposolenih u medijima, u Novom Pazaru je situacija nešto drugačija.
– U Novom Pazaru je to nekako podeljeno na pola. Dakle, gotovo jednak broj žena i muškaraca radi u ovdašnjim medijima. Nije ovo lak posao, osim predugog radnog dana imamo male zarade, stalne pritiske i svakodnevne izazove.
Mladim ženama koje žele da se bave novinarstvom i medijskim menadžmentom, Amela savetuje da budu spremne da će ovaj posao morati da uče do kraja života:
– Moraće da se odreknu i nekih segmenata u privatnom životu. Da budu istrajne, pažljive, vredne, da osluškuju okolinu, jer su dobre novinarske priče svuda oko nas. Mislim da je najvažnije da vole posao koji rade, da ih on čini srećnim.
Kroz ovaj posao, radeći za brojne redakcije, što lokalne, što nacionalne, i sama je dobila mnogo dobrih saveta:
– I danas se pridržavam tih saveta, ali ih delim i drugim kolegama. Ako baš moram da izdvojim jedan, onda je to onaj da u poslu ne prihvatam NE kao odgovor. Dakle, nema ne mogu, ne smem, neću, sve se može i mora, samo treba pronaći način kako.
Kao žena u medijima, svakodnevno balansira između privatnog i profesionalnog života:
– Činjenica je da nikada ne znamo kada će nam se završiti radni dan. Mislim da trenutno moj privatni život trpi, jer nemam mnogo vremena za prijatelje, što nije dobro. Suprug ima mnogo razumevanja, a moja deca su velika, imaju svoje živote i ne žive u Novom Pazaru, tako da mi to na neki način olakšava put kao potpunoj posvećenosti poslu.
Na pitanje kada bi mogla da promeni jednu stvar u medijskom svetu, šta bi to bilo, Amela Bajrović je kratko odgovorila:
– Bila bih presrećna i ponosna kada bi se kolege iz svih redakcija pridržavale Kodeksa novinara Srbije. Mislim da bi to bio dobar put da povratimo poverenje građana u medije i da svi zajedno objektivno, nepristrasno i istinito izveštavamo.
D. Pavlović