Ceo Kruševac bio je u grču maja 1985. dok smo gledali zadnje minute finala Kviskoteke, gde je sugrađanina Zdenka Banjanina nekoliko koraka delilio od pobede. Sekunde su odlučivale, a Zdenko je na kraju morao da se zadovolji drugim mestom, sa samo jednim bodom više od trećeplasiranog Dragana Bošnjaka. Pobedio je Zagrebčanin Darko Lekčević, dok je Sanja Brizić, u kojoj su gotovo svi videli favorita, završila na četvrtom mestu. No vratimo se početku.
Zdenkov nastup nimalo nije nagoveštavao finalistu, jer je u prvoj epizodi konstantno balansirao između drugog i trećeg mesta, ne ostavljajući utisak stabilnog takmičara koji bi mogao trijumfovati.
– Na probama sam bio najbolji, ali na snimanju je nastupio neki zastoj – priseća se Zdenko. Da li zbog treme, da li nisam bio spreman na napetu studijsku atmosferu, ne znam. Konstantno je vodio Marinković, novinar iz Beograda. Ipak, uspeo sam da ga stignem u poslednjoj igri „Pitanja i odgovori“. Pošto smo na kraju imali isti broj poena, usledila je duel igra „Da li su bili savremenici“. Tu sam ga pobedio i plasirao se u polufinale. Inače, organizacija kviza je bila vrhunska. Lazo Goluža i Maja Jurković su u tome bili i ostali neprevaziđeni. Oliver Mlakar je u prirodi mnogo ozbiljniji nego pred kamerama gde vam odaje utisak nasmejanog šarmera.
Zdenko se slabije seća polufinalne epizode gde je naizgled lako došao do pobede. Sve je bilo izjednačeno do poslednje igre kada je nanizao nekoliko tačnih odgovora i stekao nedostižnu prednost. Nas, koji smo ga tada gledali i najvijali, prilično je iritiralo toišto je sve vreme glavu držao pognutu, kao da je kapitulirao pred pitanjem.
– Vrlo trivijalno, smešno objašnjenje – kaže kroz smeh Zdenko. Ja sam otišao u nekom džemperu za koji su jedva uspeli da zakače mikrofon. Stalno mi se činilo da će bubica da padne pa sam je pridržavao rukama. U jednom trenutku iz režije su povikali: “Gospon! Pustite više taj mikrofon. Glava će nam puć“.
Usledilo je finale, koje bi nam sa ovog aspekta više ličilo na trku zeca i kornjače. Blaga prednost koju je napravio Zagrebčanin Lekčević nakon asocijacija, bila je nedostižna za Zdenka koji je pokazao najviše znanja u poslednjoj igri. Ipak, Talija očigledno nije bila na njegovoj strani. Čak se tri puta dešavalo da se poslednji javi, a jedini zna odgovor na pitanje.
– U tim trenucima živci su mi popustili, pa sam počeo da pravim grimase. Onda mi je Maja Jurković nečujno prišla iza leđa i rekla: “Prerano se javljaš pa te kompjuter baca na zadnje mesto.“ Nema šanse da je tu bilo neke političke konotacije jer Lazo Goluža je bio čovek velikog integriteta i to nikako ne bi dozvolio. Kviskoteka je moja najlepša uspomena iz mladosti. Postigao sam nešto što su moji sugrađani jako cenili. Popularnost je zaista bila velika i jako mi je prijala – ističe Zdenko Banjanin.
Zvuči pomalo čudno, ali trebalo je da prođe punih 20 godina da naš Kvisko ponovo zablista, ovog puta u RTS kvizu „Sam protiv svih“. Osvojio je više od 200.000 dinara, što je bio jedan od boljih rezultata.
– Bio sam mnogo mlađi i mogao sam da uključim ram-memoriju veoma brzo. Dopadao mi se i voditelj Ivan Bauer kao izuzetno elokventan, multitalentovani momak, prefinjenog stila. Nismo imali pitanja na monitoru, već samo ono što bi čuli od voditelja. To je tražilo duboku koncentraciju koja je kod mene, nakon dva kruga, opala. Negde na polovini trećeg kruga dobijam pitanje: “Ko je napisao operu Manon Lesko“. Rekao sam Đakomo Pučini, ali to je bio Opat Prevo. Pučini je komponovao tu operu. Ipak, nisam bio razočaran. Bilo je to jedno divno iskustvo – napominje Zdenko.
Iako mu je Kviskoteka svojevremeno donela popularnost od Triglava do Đevđelije, Zdenko poručuje mladim ljudima da svoju memoriju i druge intelektualne kapacitete ipak fokusiraju na relevantne stvari, ono čime će se baviti u životu. Po njemu klasični kvizovi, kod kojih je presudna bila opšta kultura, mogu se pronaći samo na internetu kao uspomena na stara dobra vremena.
N.N.
Foto: printscreen RTS